EU da prihvati realnost – ona je u ratu

Zapravo sam tačno znao šta radim kada sam upotrebio tu reč. A prošle nedelje, kada se Brisel suočio s terorističkim napadom na svom aerodromu i metro stranici, osoblje službi za vanredne situacije je izabralo istu reč, zahtevajući lečenje „ratnih rana“. Zato ću to ponovo da kažem – mi smo u ratu.

Naravno, to nije tradicionalni rat. Nije izdato nikakvo zvanično saopštenje o neprijateljstvima; ali napadi u Parizu i Briselu jesu bili činovi rata – namerni i brutalni manevri koje je isplanirala grupa ljudi koja kontroliše ogromne delove teritorije.

Ciljevi tih činova nije samo bio evropski narod, već i njegove suštinske vrednosti, a oni su deo jednog šireg obrasca agresije koja neće prosto nestati. U stvari, iako se teritorija Islamske države možda smanjuje u Siriji i Iraku, ona se širi u Libiji. A ko zna koje teritorije ISIS može sutra da zauzme? Na primer, mogli bi biti ranjivi delovi Alžira.

Vreme je da Evropska unija prihvati realnost – ona je u ratu, sviđalo se to njoj ili ne – i u skladu s tim reaguje. Ako je ikada nakon Drugog svetskog rata Evropa trebalo da preuzme odgovornost za svoju bezbednost, onda je to sada. To podrazumeva i upravljanje opasnošću kod kuće i preuzimanje vodeće uloge u borbi protiv ISIS-a, ne samo zbog geografske blizine Evrope, već zbog doprinosa iz prošlosti pojedinih država-članica, kao što su Francuska, Italija i Ujedinjeno Kraljevstvo, destabilizaciji regiona.

U tom poduhvatu je važno da se teroristi ne mešaju sa izbeglicama koje hrle u Evropu. Izbeglice, koje su napustile svoje domove uglavnom zbog akcija ISIS-a i drugih nasilnih aktera, predstavljaju važnu priliku za Evropu. Ne sme se dozvoliti da zbog današnjih evropskih populista, kojih je sve više, a koji preziru evropske vrednosti, propustimo tu priliku širenjem fanatizma i straha.

Naravno, terorizam nije jedina bezbednosna pretnja s kojom se Evropa trenutno suočava. Pošto su Sjedinjene Države usredsređene na Aziju i Bliski istok, na liderima EU je da se uhvate u koštac sa ograničavanjem ambicija Rusije u istočnom delu Evrope.

U vreme kada EU, koja bi, ako bi imala izbor, nastojala da svoju pažnju usmeri ka unutra, mora da se hvata u koštac s tako zastrašujućim spoljnim izazovima, poslednje što joj treba jeste destibilišući unutrašnji izazov. A upravo je to ono s čim se suočava, zahvaljujući stihijskom nastojanju premijera Dejvida Kamerona da umiri pomahnitale antievropljane u svojoj Konzervativnoj stranci tako što planira referendum o tome da li Ujedinjeno Kraljevstvo i dalje treba da bude članica Unije. Ako je vaša zajednička kuća u opasnosti da izgori, sarađujete sa ostalim stanarima da ugasite vatru; ne strepite ko treba da nosi crevo.

Raskorak između onog što Evropa treba da uradi i onoga što je spremna da uradi odražava jaz između razuma i emocije. Racionalno, potreba za većom evropskom saradnjom na bezbednosti i odbrani, kako je primetio italijanski premijer Mateo Renci, jeste očigledna. Međutim, emotivno gledano, ispostavlja se da je suprotno istina, što je ilustrovano neuspehom EU da formuliše zajedničku politiku ka izbeglicama, koje dolaze.

Kao Renci danas, nemačka kancelarka Angela Merkel je bila usamljena u svom apelu na humani odgovor na izbegličku krizu. Za većinu Evropljana situacija je izgledala preteško, te su ustukli pred njom. „Izbeglice, to je vaš problem“, čuvene su reči letonskog predsednika Rejmondsa Vejonisa koje je prošle godine uputio Merkelovoj na sednici Evropskog saveta. Terorizam, sa svojim nepredvidljivim taktikama i nejasnim granicama, izazvao je sličnu reakciju.

Izazov je toliko težak, zapravo, da zemlje EU nisu čak mogle da na efikasan način podele informacije. Sličan problem se pojavio nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. u SAD, koje nisu htele da daju informacije čak ni najbližim saveznicima, Kanadi i Ujedinjenom Kraljevstvu. Lično sam gledao frustraciju koju je to izazvalo u januaru 2002. na Svetskom ekonomskom forumu, gde sam bio jedan od predsedavajućih na privatnoj sednici šefova bezbednosti sa Zapada.

Prema samostalno određenoj evropskoj hijerarhiji, prvo idu francuske i britanske obaveštajne i bezbednosne službe, pa onda ostale. Belgija, koja je slabo cenjena u tom domenu, s obzirom na njene slabe državne strukture i složene lingvističke i kulturne identitete, ne dobija informacije koje sakupljaju Francuzi i Britanci. Ali nije vreme za aroganciju, a još manje za strah i sakrivanje.

Ako teroristi ciljaju na Evropu, to je zato što smatraju da je Evropa slaba karika Zapada. Evropa zbog sebe mora da im pokaže da nisu u pravu. Jedini način da se to uradi jeste da se prekine da se dozvoljava da se emocionalna želja krije iza nacionalističkih tvrdnji da bi se nadjačalo racionalno priznanje da je zajedničko delovanje jedini način da se bude bezbedniji.

Autor je profesor na Institutu političkih nauka u Parizu.

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org