Sve očiglednije postaje da ako Evropa želi da prevaziđe krizu, biznis više ne može da se vodi kao do sada. Treba nam konkretnija Evropa, manje retorička i bolje uklopljena u tokove globalne ekonomije. Treba da se usredsredimo ne samo na pojedine politike Evropske unije već na promenu njene „politike“. Ta promena ekonomski rast mora da postavi kao prioritet.
Evropi nije potrebna debata o izboru između štednje i rasta; Evropa treba da je pragmatična. Dobar primer za ovo dao je poslednji samit Evropskog saveta koji je bio posvećen dvama najvećim problemima Evrope: lošem funkcionisanju tržišta rada, koje se ogleda u rekordno visokoj nezaposlenosti mladih, i lošem funkcionisanju kreditnih tržišta – teško je doći do novca, a kamate znatno variraju u različitim delovima zajedničkog tržišta.
Ishod junskog samita bio je ohrabrujuć i moramo nastaviti tim putem u narednim mesecima kako bi napredovali u dva podjednako važna pitanja: kako podstaći inovacije i digitalnu ekonomiju i kako osigurati konkurentnost Evrope u proizvodnji.
Treba da procenimo šta može da se postigne na nivoima država, a šta institucije EU treba da urade. Fiskalna konsolidacija i nacionalne reforme su od krucijalnog značaja i treba ih nastaviti. Međutim, sa više uspeha postići ćemo naše ciljeve na osnovu plana EU koji podržava, odnosno ne ometa inicijative država za podsticaj rasta i zaposlenosti. Nedavna odluka Evropske komisije da dopusti državama članicama nešto fleksibilnosti za unosne javne investicije povezane sa strukturalnim fondovima EU dobrodošao je korak u ovom pravcu.
Druga tema jeste potreba da se preduzmu dalji koraci ka bližoj integraciji unutar evrozone. Bankarska unija je važan početak koji bi trebalo da spreči fragmentaciju finansijskih tržišta po nacionalnim linijama i da smanji troškove zajmova privatnog sektora. Kamate su i dalje previsoke za mala i srednja preduzeća i suviše zavise od toga gde se unutar EU firma nalazi.
Postigli smo značajne rezultate na putu ka bankarskoj uniji, posebno kada je reč o sistemu nadgledanja. Sada treba da radimo na drugom stubu bankarske unije – rešavanju krize banaka. Predlog Mišela Barnijea, evropskog komesara za unutrašnje tržište i usluge je hrabar, ali Evropi, zapravo, treba snažan, efikasan mehanizam koji bi pravovremeno odgovarao na bankarske krize.
Takođe, treba da razmotrimo kako da pojačamo koordinaciju ekonomskih politika kako bismo podstakli konvergenciju produktivnosti. Već imamo dobar mehanizam za multilateralno nadgledanje, ali treba da se fokusiramo na oblasti koje su zaista bitne za ekonomsku uniju.
Ovo mora da ide ruku pod ruku sa diskusijom o tome kako EU može da ponudi inicijative državama članicama posvećenim složenim strukturalnim reformama što može voditi razgovorima o mogućim oblicima fiskalne koordinacije. Iako je prerano sada ulaziti u takve diskusije, tema ne bi trebalo da bude skinuta s dnevnog reda.
Sve ove promene u prvom redu odnose se na članice evrozone, ali su očigledno relevantne i za širu EU. Istovremeno, ne bih savetovao da se članice evrozone postavljaju odvojeno od šire EU. Uspostavljanje stabilne i efikasne evrozone od suštinskog je značaja za glatko funkcionisanje čitavog zajedničkog tržišta. A bez efikasne EU, evrozona ne može da prosperira. Imamo samo jednu Evropu i biće potrebno da zajedno radimo kako bismo je reformisali i pokrenuli napred.
Zapravo, sa svojih 500 miliona potrošača, jedinstveno tržište EU ostaje najveća destinacija za dobra i usluge širom sveta i najbolji motor za obnovu rasta. Ključni ekonomski sektori, kao što su finansijske usluge, imaju veliku korist od zajedničkih pravila jedinstvenog tržišta. Bez jedinstvenog tržišta, sve države članice biće manje atraktivne za strane investitore, koji mogu slobodno da se kreću širom EU pošto se jednom etabliraju u jednoj članici
Jedinstveno tržište takođe predstavlja platformu i instrument za izvoz dobara i usluga na međunarodna tržišta. Dakle, jedinstveno tržište moramo učiniti otvorenijim, interno i prema svetu.
Međutim, da bismo to učinili biće neophodno da institucije EU učinimo efikasnijim, sa boljom regulacijom i manjim administrativnim preprekama. Zajedničke institucije potrebne su da obezbede zaštitu interesa svih zemalja EU i da budu most između članica evrozone i onih država koje to nisu.
Iskreno govoreći, funkcionisanje EU i njenih institucija tokom krize predstavljalo je deo problema. Proces odlučivanja u EU mnogima izgleda netransparentno, neefikasno i otrgnuto demokratskoj kontroli.
Najviše brine to što je kriza dovela u pitanje samu ideju integracije Evrope. S obzirom na to, moći ćemo da napredujemo u reformama jedino uz ubedljivu priču koja objašnjava zašto nam je Evropa potrebna i zašto je ona u interesu sadašnje i budućih generacija.
Ubeđeni sam Evropljanin. Sećam se nesvakidašnjeg prizora, Helmuta Kola i Fransoa Miterana u Verdenu 1984, dvojicu starih vođa kako se rukuju i podsećaju na žrtve Prvog svetskog rata.
Sledeće godine je stogodišnjica izbijanja tog rata. Iskustvo iz dva svetska rata činilo je osnov evropskih integracija. Ali ove uspomene više nisu dovoljne za akciju. Potrebna nam je napredna logička podloga koja, posle 50 godina integracije, pokazuje kako zajedničko delovanje Evropi može pomoći da ispuni svoje ciljeve u izmenjenom globalnom okruženju.
Nema ništa gore nego dopustiti ljudima da veruju kako su evropske integracije vođene potajno, nevidljivim i nekontrolisanim silama. EU ne može biti trajna ako se ne gradi na jasnoj podršci građana.
Mi danas imamo šansu da prepravimo Evropu. Izbori za Evropski parlament 2014. biće prilika za krucijalnu debatu o budućnosti EU. Ako ne napravimo uspešnu bazu za Evropu (i za drugačiju Evropu), evroskeptici će preuzeti inicijativu, a procesi odlučivanja u Evropi biće blokirani. Izbor je jasan i treba odabrati što pre.
Copyright: Project Syndicate / Chatham House, 2013.
www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
