Napadi u Parizu koje su izveli pojedinci povezani s Islamskom državom, odmah posle bombi u Bejrutu i obaranja ruskog putničkog aviona nad Sinajskim poluostrvom, naglašavaju realnost da je teroristička pretnja ušla u novu, čak još opasniju fazu. Zašto je Islamska država sada odlučila da izvede napade, predmet je pretpostavki; može biti da deluje globalno da bi nadoknadila nedavne gubitke teritorije u Iraku. Ali šta god da je razlog, sigurno je da je neophodan jasan odgovor.
Zapravo, izazov koji je nametnula Islamska država zahteva nekoliko odgovora, pošto ne postoji jedna politika koja obećava da bi bila dovoljna. Višestruki napori potrebni su u mnogim oblastima.
Jedan je vojni. Snažniji vazdušni napadi na sredstva Islamske države, na njena naftna i gasna postrojenja i vođe su od kritične važnosti. Ali samo vazdušni napadi, koliki god bili, neće završiti posao. Ako je cilj preuzeti i zadržati teritoriju nužna je suštinska kopnena komponenta.
Nažalost, nema vremena da se od nule pravi partnerska kopnena sila. To se pokušalo i nije se uspelo, a arapske države su nesposobne ili nisu voljne da je naprave. Iračka vojska takođe se pokazala kao slaba. Milicije koje podržava Iran stvari mogu samo da pogoršaju.
Najbolje rešenje jeste tesnije sarađivati sa kurdskim trupama i odabrati sunitska plemena u Iraku i Siriji. To znači pružiti obaveštajne podatke, oružje i biti voljan za razmeštanje više vojske – više od 3.500 Amerikanaca koji su već tamo, i mogućih, po naređenju 10.000 – radi obuke, savetovanja i neposrednog vojnog odgovora.
Takav jedan napor mora biti kolektivan. On može biti nezvaničan – „koalicija voljnih“ koja bi obuhvatila Sjedinjene Države, Francusku, Ujedinjeno Kraljevstvo, arapske države, pa čak i Rusiju pod određenim okolnostima – ili izveden pod okriljem NATO ili Ujedinjenih nacija. Pakovanje je manje važno od rezultata. Simbolične objave rata, međutim, treba razmatrati s oprezom kako se ne bi dogodilo da Islamska država pobeđuje svakog dana u kojem ne gubi.
Diplomatska komponenta nije ništa manje važna u bilo kakvom odgovoru. Sirijski predsednik Bašar el Asad je regrutno oruđe Islamske države i mora da ode. Ali bilo koja naredna vlada mora biti sposobna da održava poredak i da ne dozvoli Islamskoj državi da eksploatiše vakuum vlasti, kao što se dogodilo u Libiji.
Štaviše, valjana politička promena može biti sprovedena jedino uz podršku Irana i Rusije. Jedno kratkoročno rešenje vredno razmatranja jeste koaliciona vlada predvođena predstavnikom alavitske manjine što bi bio ustupak za uklanjanje Asada sa vlasti. U principu, i vremenom, reprezentativnija vlada bi mogla da se napravi, iako je razgovor o izborima u roku od 18 meseci nerealan prema bilo kom scenariju.
Ali postizanje kompromisa po ovim linijama moglo bi se lako ispostaviti kao nemoguće. Zbog toga je povećani vojni napor potreban da bi se stvorile veće i bezbednije enklave koje bi bolje zaštitile civile i predvodile borbu protiv Islamske države. Sirija, u bilo kom smislu, nije normalna zemlja, i neće biti još zadugo, a možda neće biti nikada. Sirija enklava i kantona je realističniji model za doglednu budućnost.
Drugi neizbežni elementi bilo kakve učinkovite strategije podrazumevaju veću pomoć za Tursku, ili pritisak na nju, kako bi se zauzdao priliv regruta Islamskoj državi. A Turska, zajedno sa Jordanom i Libanom, treba više finansijske pomoći pošto te zemlje dele glavninu izbegličkog tereta. Arapske i muslimanske vođe mogu učiniti svoje tako što će progovoriti glasnije kako bi osporili viziju Islamske države i delegitimisali njeno ponašanje.
Postoji, takođe, i domaća dimenzija politike. Unutrašnja bezbednosti policija moraće da se prilagode narasloj pretnji povećavajući zaštitu na granicama i unutar njih. Krajnje je teško obračunati se sa maloprodajnim teroristima – pojedincima ili malim grupama koje izvode oružane napade na meke mete u otvorenim društvima. Pretnja i realnost napada zahtevaće veću društvenu elastičnost i, sasvim moguće, rebalans individualne privatnosti i kolektivne bezbednosti.
Takođe je potrebna i jedna doza realizma. Borba protiv Islamske države nije konvencionalni rat. Ne možemo je u skorije vreme iskoreniti niti uništiti jer ona je mreža i ideja, koliko i organizacija i defakto država koja kontroliše teritoriju i resurse.
U stvari, terorizam jeste i biće jedna od pošasti ove ere. Dobra vest je, međutim, da pretnja Islamske države na Bliskom istoku i u ostatku sveta može biti dramatično umanjena održivom, usklađenom akcijom.
Autor je predsednik Saveta za spoljne odnose
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
