Pobeda i poraz Hrvatske 1945.

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Novopostavljena direktorka Istorijskog muzeja Mateja Brstilo Rešetar, na čelu tima autora, ovu je izložbu smestila u okvire rečenice da je Hrvatska u 1945. godinu ušla „i na strani dobitnika i gubitnika“ i tog se koncepta izložba drži.

Za 1945. godinu se u sadašnjoj Hrvatskoj vezuje pre svega pitanje komunističkog terora koje političari, na čelu s ministrom kulture Zlatkom Hasanbegovićem, koji je izložbu otvorio, prikazuju kao užasno važno pitanje aktuelne hrvatske politike. Gledano očima prosečno informisanog posetioca izložba “ '45″ ne daje očekivani doprinos provokativnosti tog pitanja, niti ga razrešava. Daleko je od detaljnosti i odjeka koji je u Beogradu imala izložba Srđana Cvetkovića „U ime naroda“ i zato što tema „U ime naroda“ čini samo jedan delić te izložbe posle koje su posetioci u knjizi utisaka više puta zapitali: a gde su civili? Materijal je tu dakle oskudan.

Sem što je tematski razlivena na sve oblasti života u toj graničnoj 1945. godini – svakodnevni život, umetnost, moda, izložba neke intrigantne teme zbunjujuće sužava na samo 1945. godinu. Pa morate biti vrlo pažljivi kad pratite, recimo, deo posvećen Koncentracionom logoru Jasenovac, čime se otvara tematski deo posvećen politici, a gde možete saznati da je u tom užasu život izgubila 3.881 osoba: 1.332 pravoslavna Srbina, 57 Roma, 405 Židova, 1.530 Hrvata, 342 Muslimana, 94 Slovenca, 42 Čeha, 18 Slovaka, 32 Ukrajinca, 14 Crnogoraca, devet Mađara, dva Italijana, jedan Rus, jedan Rusin, tri Nemca, tri Poljaka i 11 ljudi nepoznate nacionalnosti. Ali, pažnja, samo 1945. godine (podaci su uzeti i na posmatranu 1945. godinu ograničeni, sa popisa imena i datuma smrti iz Spomen-kompleksa Jasenovac, prema kome je od 1941. do 1945. godine u jasenovačkim logorima ubijeno 83.145 ljudi od čega 20.101 dete, 47.627 Srba, 16.173 Roma, 13.116 Jevreja, 4.255 Hrvata…). Jasenovac je inače smešten u širi kontekst nacističkih koncentracionih logora i slikom i pričom što otupljuje oštricu užasa tog logora.

Kad smo već kod stradanja dece u 1945. godini, ako dolazite iz Srbije, mora vas zainteresovati deo izložbe koji je posvećen Diani Budisavljević rođenoj Obekser. Tu se može videti naredba kojom joj se nalaže da komunističkim vlastima preda svoju kartoteku sa imenima i fotografijama 12.000 dece (o poreklu dece se ne detaljiše) koja su bila zatočena u logorima, a kojima je ona spasila život pronalazeći im usvojitelje. Kartoteka, koju je Diana Budisavljević pravila kako bi jednom decu možda našli prirodni roditelji, oduzeta joj je, prema navodima iz njenog dnevnika koji su posetiocima takođe dati na uvid, 28. maja 1945. godine. Ovaj podatak insinuira da je na taj način onemogućeno da deca, stradalnici koncentracionih logora, nađu svoje prirodne roditelje. Deca se, međutim, na ovoj izložbi pominju još jednom, kao deca žrtava posleratnog komunističkog terora, pa se navodi primer dečaka Ivana Ota, čiji su usvojitelji stradali, a on smešten u dom za decu narodnih neprijatelja – šta je taj status podrazumevao takođe se navodi – da bi ga 1946. godine pronašli prirodni roditelji, može se pretpostaviti ali se ne navodi, žrtve ustaških logora.

Dokumenti o posleratnim stradanjima poznatim kao Blajburg i „križni put“ prikazani su u improvizovanom tunelu, tako da se posetilac na trenutak pita, da li tu da uđe ili da ne uđe. Po sudu autorke ovog teksta, najzanimljiviji su brojni originalni snimci iz Celja, Maribora, Blajburga koji se emituju na tu postavljenom monitoru, a na kojima se mogu videti oblaci uniformisanih ljudi – a nijednog civila! Na početku političkog dela izložbe posvećenog poslednjim danima NDH navodi se da je Ante Pavelić aprila 1945. godine dozvolio četnicima Sekule Drljevića, četnicima Draže Mihailovića i straži Milana Nedića da se povuku preko teritorije Hrvatske, a izložen je i dokument bez datuma, a logično iz 1945. godine, upućen načelniku OZN-a za Hrvatsku u kome piše: „U NDH bilo zadnje vrijeme 5-6 hiljada aktivnih i oko 8.000 rezervnih domobranskih te oko 2.500 do 3.000 ustaških oficira. Svi su većinom zarobljeni u Sloveniji i ukoliko nisu odmah riješeni, transportirani su u Srijem. Sada ima u Hrvatskoj oko 300 domobranskih oficira po logorima na prolazu za Srijem i isto toliko pod istragom. Ustaških oficira najviše do 50. U Zagrebu se prijavila u maju 2.882 domobranska oficira. Od toga 1.607 aktivnih i 1.275 rezervnih. Polovica je već riješena, dosta poslano u logore. Ostali prijavljeni bili su podoficiri, razni žandari, policajci, ustaše itd. svi ukupno do 17.000. Većina tih takođe je riješena, a ostalo u toku. Za domobranske oficire u logorima nije utvrđeno da su učestvovali u zločinima, osim što su služili neprijateljsku vojsku“.

S obzirom na aktuelnu i spornu temu proglašenja nadbiskupa Alojzija Stepinca za sveca, za posetioca iz Srbije je zanimljiv odbir dokumenata koje su autori izložbe dali o ovoj ličnosti. I tu dominira sedam Stepinčevih pisama upućenih tadašnjem (1945) predsedniku hrvatske vlade Vladimiru Bakariću u kojima se protestuje zbog načina sprovođenja agrarne reforme, ubistava i progona sveštenika, Bakarićevog izveštaja o političkim prilikama u Hrvatskoj, nepoštovanja katoličkih grobalja, napada na Stepinca u Zaprešiću, a tu je i jedan Bakarićev odgovor Stepincu u kome on, između ostalog, kaže: „Neistinita odbrana notornih ustaških zločinaca iz Širokog brijega u Pastirskom pismu predstavlja nečuveni unikum u našoj nacionalnoj povijesti“. Posetioci izložbe mogu pročitati i celo to Pastirsko pismo katoličkih biskupa Jugoslavije iz septembra 1945. godine, ali i videti karikature koje su povodom svih napred navedenih oglašavanja Stepinca i biskupskih konferencija objavljivane u satirično-humorističkom časopisu „Krempuh“ koji je, navodi se, izlazio u tiražu od 120.000 do 150.000 primeraka. Za autorku ovog članka je najinteresantnija zbirka originalnih snimaka koja se prikazuje na monitoru uz odeljak o Stepincu i gde se on vidi u društvu NDH i nemačkih velikodostojnika, a uz te idu i slike gomile satova, nakita oduzetih zatočenicima ustaških logora. Snimci sa ovog monitora baš ne impliciraju nevinost nadbiskupa. Data je i prepiska Steve Krajačića i Aleksandra Rankovića oko pripreme i izvođenja hapšenja Stepinca. I ovde se dakle radi samo o 1945. godini.