Avganistan via Kazahstan i Gvantanamo, daleko od Pariza

U okviru programa Evropa van Evrope, koji je takmičarskog karaktera, prikazan je kirgizijsko-kazahstanski film „Rajske ptice“ (reprizno se mogu videti i danas u 13 sati u DKC). Producent filma Melis Atakulov i glavni glumac Aziz Bejšenalijev bili su juče gosti Festove konferencije za novinare. U pitanju je jedan mali (pre svega trajanjem od samo 75 minuta u vreme kad su gotovo svi igrani, pa i dokumentarni filmovi duži od dva sata) i nepretenciozan film na jednu vrlo ozbiljnu temu – granice i švercovanja. Dat je kroz tri muška lika koji ovom poslu prilaze skoro sa šaljive strane, a iz vizure četvrtog – devojke koja kao student dolazi da napravi film na tu temu, pa se tako dobija i jedan odvajkada zanimljiv umetnički postupak u kome se medij umetnosti bavi samim sobom, dajući tako mogućnost za različite reminiscenicije (u ovom slučaju filmske), ali i ironijski otklon u odnosu na temu, izbegavanje svake patetike, pa i višak mogućnosti da se stvari posmatraju na različite načine (u slučaju ovog filma, to je i „otvorenost“ njegovoga kraja). Ono što pomenutu temu filma dodatno „uozbiljava“ trenutak je kada šverc, mimo volje junaka, postane krijumčarenje droge, a to je jedna od ne samo filmskih, već nažalost, i stvarnih tema Kazahstana. Naime, kako je rekao producent Atkulov koji živi u ovoj zemlji, njegova producentska kuća snimila je tri filma u vezi sa ovom temom, nazvanom „Južna granica“. Ne toliko prema Kini, objasnio je, koliko prema bivšim sovjetskim republikama – Kirgiziji i Uzbekistanu, te Avganistanu u kome se proizvodnja heroina od dolaska američkih snaga povećala deset puta, a on u Rusiju i preko Rusije dalje u svet, dolazi preko Kazahstana.
Inače, Kazahstan je zemlja veća pet puta od Francuske, a sa samo 15 miliona stanovnika što film čini nerentabilnim i zahteva koprodukcije. Bioskopska mreža, nakon raspada SSSR, propala je, privatizovana i namenjena u druge svrhe što otežava distribuciju filmova. Zbog toga, ali i iz razloga znanja ruskog jezika bolje nego maternjeg, ovaj, pa i mnogi drugi filmovi bivših sovjetskih republika snimaju se na ruskom jeziku. Aziz Bejšenalijev, koji dolazi iz Kirgizije, istakao je da je za ovu zemlju čija je kinematografija poslednjih petnaest, pa i dvadeset godina zamrla (a svojevremeno su dobijali i nagrade na Venecijanskom festivalu), vrlo značajno da se pojavi na jednom evropkom festivalu kakav je Fest i da bi eventualna nagrada „nahranila“ ponos kirgizijske kinematografije koja polako doživljava svoju renesansu. Film je pozvan i na festival u Vizbadenu.
I drugi gost Festa posredno je kroz temu filma koji je predstavljao govorio o Avganistanu i zbivanjima u njemu nakon 11. septembra 2001, odnosno, ulaska američkih snaga u ovu zemlju. Ruhal Ahmed jedan je od protagonista filma Majkla Vinterbotoma „Put za Gvantanamo“. Film je nastao po istinitoj priči njegovoj i još trojice njegovih prijatelja, britanskih državljana, o tome kako su se iz Pakistana gde su bili zbog venčanja jednog od njih, našli u Avganistanu, a potom, kad su Amerikanci napali Avganistan 2001, bili zarobljeni i odvedeni u zloglasni zatvor Gvantanamo na Kubi, gde su dve i po godine mučeni da bi priznali svoju vezu sa Al Kaidom, da bi najzad bili pušteni, a da im se niko, ni od američkih, ni od britanskih vlasti nikada za to nije ni izvinio. Štaviše, svedoči Ahmed, oni su nakon tog iskustva klasifikovani kao pretnja za britansko društvo i imaju problema da tamo nađu bilo kakav posao. U filmu je, kaže, prikazano ono što se zaista dešavalo, nešto je izostavljeno zbog nemogućnosti da stane u film, a nešto je čak i ublaženo jer je čak i ovako kako je prikazano izazavalo burne (negativne) rekacije kod nekih, pre svih Amerikanaca. Najviše pozitivnih rekacija doživeli su u Bosni kada je film prikazan prošle godine na Sarajevskom filmskom festivalu, a najmanje saosećanja dobili su u Velikoj Britaniji. Iako tužba za ono što im je učinjeno stoji pred američkim sudovima, on ne veruje da će dobiti odštetu, ali, dodaje, to im nije ni važno koliko da uspeju da skrenu pažnju na nedužne zatvorenike kojih još ima u Gvantanamu, ali i sličnim zatvorim širom sveta, sa ciljem da oni budu oslobođeni. Ovu kampanju on i njegovi prijatelji vode zajedno sa Amnesti internešenalom i Crvenim krstom.