Odumiranje Evrope

Šta će određivati Evropljane za 25 godina? Za razliku od Sjedinjenih Američkih Država čija istorija, koja se može opisati kao „kipući lonac“, daje Amerikancima istinski multietnički karakter, izvorni Evropljani postaju ugrožena vrsta. Evropi su očajnički potrebni imigranti, ali njena kultura još nije spremna da ih dočeka. Stoga, u narednim decenijama biće neophodnije sprovesti značajnije socijalne promene u Evropi nego na drugim mestima, iako priroda takvih promena nije posve jasna.
Na prvi pogled, glavni predmet debate koja se trenutno vodi u Evropi jeste politička i ekonomska integracija, te koliko daleko treba da idu države EU u skladištenju resursa i pitanjima suverenosti. Ali, ispod površine skrivene su istinske tenzije izazvane imigracijom i strahom da nacionalnim „kulturama“ preti opasnost od najezde imigranata – bele puti i ostalih.
Imigracija u Evropi je danas više izražena nego u SAD, s obzirom na činjenicu da gotovo dva miliona ljudi svake godine stiže na te prostore, kao i ilegalne imigrante kojima se ne zna tačan broj. Sudeći po najkonzervativnijim procenama Evrostata, statističke agencije EU, ukupan broj novopridošlica u Evropi biće 40 miliona do 2050. Nesumnjivo, takav priliv stranaca obezbediće novu podršku već bučnim ekstremnim političarima iz redova desnice.
Spektar sve izraženijih rasnih tenzija izaziva zabrinutost. Ali, to je samo jedan aspekt urgentne potrebe Evrope da „uveze“ ljude iz Afrike i Azije. Evropljani će, takođe, biti svedoci kraha sistema socijalne pomoći i sigurnosti. Postoji rizik da će slavljeni „evropski model“ penzija, zdravstvene zaštite i nadoknada za nezaposlene biti zamenjen prezrenim „američkim modelom“ koji izaziva podozrenje. Nepotrebno je isticati da će to biti učinjeno jer Evropljani žude za strogošću društvenih uslova u Americi već zato što će to biti jedini način da evropske vlade finansijski prežive.
Osnovni uzrok takve situacije jeste smanjenje evropske populacije. „Demografska vremenska bomba“ koju već deceniju razmtraju ekonomski analitičari sada je aktivirana. Posledica toga jeste široko rasprostranjeni manjak radne snage u mnogim državama EU i zabrinjavajuća neravnoteža između radno sposobnog stanovništva koje plaća poreze iz kojih se obezbeđuju sredstva za penzije i lečenje onih koji su u penziji. Mnoge države su doprinele pogoršanju situacije tako što su podsticale rani odlazak u penziju, ili pronalaženjem „nadrileka“ kao što je to učinila Francuska uvođenjem
35-časovne radne sedmice.
Gotovo trećina evropskih radnika muškog pola napušta posao u ranim pedesetim. Imajući u vidu to da je u protekle dve generacije Evropljana stopa nataliteta smanjenja na manje od dva deteta u porodici i „spektakularnog“ produženja životnog veka (ocena Evropske komisije), procenjuje se da će do 2050. umesto četiri radnika koja izdvajaju doprinose potrebne za izdržavanje jednog penzionisanog, taj broj biti smanjen na dva.
Ukratko, evropski političari se nalaze u bezizlaznoj situaciji. Politički mentalni sklop u većini država EU ostaje duboko usredsređen na nezaposlenost kao glavnu bolest koju je potrebno lečiti, dok prava pretnja vreba od sve manjeg broja ljudi koji će popuniti upražnjena radna mesta. Evropska komisija je upozorila da će takva situacija značiti smanjenje rasta bruto nacionalnog proizvoda. Prema rečima Klausa Reglinga, generalnog direktora Evropske komisije za ekonomske i finansijske poslove, stanovništvo Evrope je toliko umanjeno da će od 2010. maksimalni ekonomski rast u zapadnoj Evropi biti umanjen na 1.8 odsto u odnosu na dosadašnjih 2.3 odsto godišnje, dok će do 2030. taj broj iznositi samo 1.3 odsto.
Ekonomska stagnacija takvog obima izaziva zabrinjavajuće posledice, budući da znači sve manje i manje prihode od poreza za finansiranje svih reformskih projekata i ulaganja u infrastrukturu, što je očajnički potrebno Evropi da osnaži produktivnost i ostane konkurentna u pogledu visokih tehnologija. Mada se stiče utisak da je najviše pogođena zapadna Evropa, situacija će biti teža za bivše komunističke države koje su se nedavno pridružile EU, čiji demografski trendovi pokazuju da će potencijalni razvoj biti umanjen sa zadovoljavajućih 4.3 odsto godišnje na samo 0.9 odsto posle 2030.
Većina evropskih zemalja već trpi posledice loše razvijenih tržišta rada na kojima oni koji traže posao i potencijalni poslodavci nisu u stanju ili ne pronalaze jedni druge. Visoka stopa nezaposlenosti među mladima koja predstavlja dugogodišnji problem i sve manji broj obrazovanih umnogome umanjuje pozitivne rezultate imigracije. Ovde u Briselu, gde imigranti iz severne Afrike čine četvrtinu stanovništva, hoteli i restorani su nedavno pribegli korišćenju onlajn službi za zapošljavanje kako bi prevazišli problem manjka osoblja. Kriza izazvana nedovoljnim brojem radnika još je izraženija u oblastima koje zahtevaju veće veštine i kvalifikacije.
Kao i u SAD, nedaće izazvane manjkom radne snage u Evropi još su izraženije zahvaljujući razvoju Indije i Kine. Kako će Evropljani, i u manjoj meri Amerikanci, održati svoje visoke standarde života, možemo samo da nagađamo. Ali, problem Evrope je čak i veći, budući da političari ne znaju kako da se uhvate u koštac sa gorućim problemima rase, religije i etničke pripadnosti u društvima koja po svaku cenu žele da ostanu „zakopana“ u prošlosti.