Bilo jednom na Divljem istoku

Aleksej Kišjuhas Jedan od najuticajnijih režisera planete (bio) je Serđo Leone. Uticaj ovog Italijana na režiserski stil i filmove ističu velikani kao što su Stenli Kjubrik, Martin Skorseze, Stiven Spilberg, Kventin Tarantino i mnogi drugi. Leone je pravio tzv. „špageti vesterne“, i pravio ih je majstorski. Njegova remek-dela poput „Za šaku dolara“ (1964), „Dobar, loš, zao“ (1966), „Bilo jednom na Divljem zapadu“ (1968) i drugi označili su prekretnicu u žanru, ali i imaginaciji Amerikanaca i, potom, svih ostalih. O čemu se radi? Italijanski vesterni Serđa Leonea počeli su prikazivati tzv. „kauboje“ posve drugačije nego što je to do tada bio slučaj. Ranije, u vesternima 1950-ih godina, oni su bili klišeizirani, bajkoviti, uredni i umiveni junaci ispod belog šešira i na belom konju, moralniji od Isusa i Bude zajedno. Od Leonea naovamo, oni postaju likovi kakve ih „znamo“ odnosno zamišljamo danas: bezimeni samotnjaci, koji su neuredni, neobrijani, masne kose, sa cigaretom u dnu usana, skloni nasilju i generalno sumnjivih moralnih karakteristika. Ono što je tu zadivljujuće jeste činjenica da je Leone Italijan, to što su ovi filmovi o američkom Zapadu snimani po lokacijama u Evropi (najčešće po pustinjama u Španiji), i posebno to što Leone gotovo uopšte nije govorio engleski jezik. I taj je čovek izmenio percepciju i sliku kauboja samim Amerikancima. I danas, kada zamislimo kauboja – zamišljamo ga kao osobu iz filmova Serđa Leonea, dok nam raniji američki vesterni deluju komično i neubedljivo. Ironija je, dakle, u tome da je Leone, čovek bez primarnog američkog iskustva i čak bez poznavanja jezika, uspeo da „poružni“ kauboja Amerikancima i svima nama unaokolo. I u tome se izvukao, i to fantastično.
Identična ironija prisutna je u Srbiji kada je o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju reč. Vojislav Koštunica i njegovi uspeli su u tome da stvar koja bi imala biti predmet nepodeljenog oduševljenja „poružne“ dobrom delu srbijanske populacije. Uz izuzetak postizbornih dodvoravanja biračima, dobar deo političkih partija u Srbiji zapravo brzo prihvata sliku o ružnoj i banditskoj EU. Umesto konsenzualne euforije, dešava se da ovo društvo biva podeljeno u pogledu potpisa na ovaj sporazum. A krivci za to su ljudi koji Evropu ne poznaju dovoljno dobro ili barem koji ne govore evropskim jezikom.
Naravno, debate o Evropskoj uniji i učlanjenju ove zemlje u dotičnu su potrebne. Međutim, ove su debate u svim ostalim istočnoevropskim društvima zadobijale jedan čisto saznajni, gotovo epistemološki karakter. Behu to javne rasprave čiji je cilj znanje radi znanja, informisanje javnosti o očekivanjima, mogućnostima i rizicima. Osnovni kurs nije bio preispitivan, osim po budžacima ekstremne desnice i radikalne levice. Nažalost, ta je debata ovde transformisana u nagovor na svesni autoizolacionizam.
Evropljani najednom i relativno brzo mnogima što se viču demokratama postaju poput kauboja iz Leoneovih filmova: ružni, prljavi i zli. Otimači i pljačkaši. Od perioda vitlanja evropskim zastavama po antimiloševićevskim protestima dospelo se do piromanije spram ambasada evropskih država. Nekadašnji dobri momci preko noći postaju loši. Naravno, i jedna i druga slika su mitske. Kauboj, bio on bezrezervno dobar momak iz vesterna 1950-ih ili bio neuredni sumnjivac Leoneovih špageti vesterna 1960-ih, jednako je mitsko biće. Isto je i sa Evropljanima. Slika Evropljanina kao bezrezervno dobrog ili bezrezervno lošeg momka podjednako je ideološka i konstruisana. Međutim, nije svejedno za koju ideološku sliku će se zalepiti određeno društvo i dopustiti da ta(kva) mitska slika postane deo svakodnevne imaginacije.