Kratka hrestomatija o višku istorije

Zbirka tekstova Zorana Panovića, novinara i kolumniste Danasa i Statusa, „Dozvolite da se odjavimo“, promovisana je u sredu u užičkom Regionalnom centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju. U veoma prijatnoj i opuštenoj atmosferi, u prisustvu mnogih Panovićevih sugrađana i prijatelja, o knjizi, zajedničkom izdanju Službenog glasnika i STATUSTEAM-a, govorili su Mihal Ramač, glavni i odgovorni urednik Danasa, Sveta Raković, generalni sekretar NUNS, Branko Stanković, novinar RTS i Panović. Medijator razgovora bio je Zoran Filipović, direktor ovog užičkog centra, a odlomke iz knjige čitao je Milojko Knežević.

Osveženje

Zbog ranije preuzetih obaveza, iako najavljen, promociji nije prisustvovao književnik Svetislav Basara, ali je zapisao da „Panovićeva pojava na našoj polumrtvoj javnoj sceni predstavlja osveženje“. „Panović snažno (a nenametljivo) štrči ne samo iznad proseka nego i iznad fiktivnih visina etabliranih ’veličina’ koje svoju rent-a-pismenost rado iznajmljuju svakom režimu, da ga jednostavno nije moguće skrajnuti, ukloniti i marginalizovati. A činjeni su mnogi takvi pokušaji. Gde god da ga staviš – u kulturnu rubriku, recimo – on briljira. Ne znam da li su ga slali na pijace, nije ni važno: i tamo bi bio u stanju da napravi duhovitu, a lucidnu analizu, pri tom uredno obavljajući zadati posao“, napisao je Basara u pregovoru Panovićeve knjige.

Duhovoto i sociološki precizno, Panović je napisao svojevrsnu kratku hrestomatiju naših (ne)logičnosti u vremenima sa viškom istorije. U njoj se nadmudruju obični ljudi i velike ideologije, multiplikuju političke i pop-ikone, a sve to, iako na prvi pogled nema logične niti, originalno i pronicljivo, Panović uobličava u društveni kontinuitet i mentalitetske valere našeg podneblja.
Sveta Raković, nekadašnji urednik Danasa, prepoznao je u Panovićevim tekstovima duh Užica, koji je nadgradio obrazovanjem i kao mlad novinar uspeo da izgradi sopstveni stil. Raković je kao posebnost istakao „vrcav, lucidan i duhovit izraz, bez obzira na to o kojim temama piše“. Autora je Branko Stanković portretisao kao „čoveka metafore, koji u svojim tekstovima ide duboko ispod površine, ali i kao jednog od najboljih kolumnista, za čije se kolumne otimaju bogradske redakcije“.
Podsećajući da se kao diplomirani sociolog 1997. zaposlio u Danasu, što mu je dalo mogućnost da piše slobodno, Mihail Ramač je ocenio da je tu priliku Panović iskoristio, „spajajući dar, znanje i znatiželju“. „Iako mnogi smatraju da je reportaža izašla iz mode, Panović iznova blista u tom žanru, a naredni njegov blistavi domet je televizijska kritika“, rekao je Ramač, istakavši da je Panović u kolumni Pretpolitička Srbija, „egzaktni sociolog i duhoviti posmatrač, znalac vidljivih i podzemnih tokova na vetrometnoj srbijanskoj političkoj sceni“. Možete se neslagati s njim, ali ne možete da ne vidite da ima duha, da nije ostrašćeni navijač, a nije ni nezainteresovani gledalac, dodao je Ramač.
Uzvrativši na komplimente da „nije baš sve tako kako se o njemu priča“, Panović je svoje užičko poreklo podcrtao rečima koleginice, dramske spisateljice i užičke snahe, Sanje Domazet, koja mu je na pitanje o utiscima o Užicu, uzvratila da je to grad „teških ljudi i brutalanog humora“, a potom svedočio da je u tekstovima želeo pažnju da usmeri „ne na visoku politiku, već na životne stvari, obične ljude u vremenima velikih ideologija, prepunih bizarnosti i gluposti“.
„Živimo u vremenu sa viškom istorije, što je hendikep u egzistencijalnom smislu, ali za pisanje i umetnost to je inspiracija“, zaključio je Panović.