Klupsko i srpsko

 Komšija NJofra glasno čita izjavu selektora Aleksandra Đorđevića – “Štimac je srce ovog tima“ – i nastaje delirijum: “Kako je porastao Slavko od početnih filmskih uloga“, “Slavka za predsednika (bilo čega)“ i slično… Šalu na stranu, koliko juče naglasio sam u kolumni pozitivan primer Vladimira Štimca, što u Zvezdi, što u reprezentaciji: uvek pozitivan (i kada, kao trinaesti, ne bude u sastavu), prepun emocija, timski igrač na koga se trener može osloniti, dokaz da (ne)dostatak fizičkih predispozicija nije sve u košarci… Sad, imamo i drugi primer – mlađani Boriša Simanić, ekstra talentovani momak iz CZ, za čiji nastavak karijere počinjem da se pribojavam – nije se javio na početku priprema Milanu Guroviću, selektoru juniorske reprezentacije Srbije, odlučio je da ovoga leta operiše “devijaciju nosa“, što znači da neće pomoći drugarima na evropskom prvenstvu u Turskoj. Razmišljam glasno – prvo, teško da je ta odluka došla iz glave Simanića, prilično zatvorenog i ćutljivog momka, pre će biti da mu je neko “pomogao“ u tome, neko na čijoj skali vrednosti je košarka u Srbiji bedno iskotirana. Drugo, on sam nema dovoljno snage (da ne kažem nešto drugo) da se odupre odluci za koju zna da nije dobra, posebno ako ima ispred sebe Gurketa – momka kome je igranje za svoju državu fetiš. Treće, kao i svaki “neslobodni“ čovek – uvek će plesati po nečijem diktatu, a to nije dobra osobina za buduće asove. Četvrto, najvažnije, ko će biti primer nadolazećim generacijama košarkaša, barem što se odnosa prema državnom grbu tiče – Boriša Simanić ili Vlada Štimac? Peto, ne odslikava li ova paralela kompletan problem – odnosa klubova i pojedinaca prema srpskom basketu, koji se tretira kao “putić prema ličnim privilegijama“, rimejk večnog hita večne Lepe Lukić – “Od izvora dva putića vode na dve strane“…

Opet je NJofra pogodio srž, tajanstvenom rečenicom: “Bratiću, kada nekoga držiš za genitalije – svi ostali delovi tela doći će sami“… Dobro, još koje slovo o reprezentaciji, za koju ne sumnjam da će se naći, posle dvanaest godina, na olimpijskim igrama u Brazilu. Sa mlađanim Nikolom Jokićem dobilo se, posebno u ofanzivi, puno – u poentiranju, kreiranju, skoku, asistenciji, širini napada. Očekujem da će “visoki“ – (pri)dolaskom Nemanje Bjelice i Milana Mačvana – i kvalitativno ispratiti “spoljnu“ liniju. Ovaj tim, u trećoj sezoni rada sa Sašom, bliži se svom gornjem dometu, što se mora pozitivno (čitaj – medaljama) odraziti u Riju i/ili na evropskom prvenstvu 2017. godine. Još nekoliko “fleševa“: sad navijači crveno i crno belih, koji daju ton klupskoj atmosferi, njih recimo hiljadu, treba da se ujedine u Areni i pokrenu furioznije navijanje. Ali, tu klupski čelnici, koji “rukovode“ njima, treba da ih iniciraju, pa opet dolazimo na početak “karcinoma“ – teško se izlazi iz ugodne klupsko-lične pozicije na opštu, srpsku. Za to treba imati specifičnu vrstu intelekta, emocija, empatije – jer nema nikakve “zarade“. Šta to beše reč “sloga“…

Još jedan događaj ispunio me pomišlju da će biti bolje, barem što se basketa tiče. U nedelju i ponedeljak održana je u glavnom gradu petnaesta, jubilarna, Košarkaška Klinika Beograd. Ispratio sam, uglavnom, sve skupove ove vrste – ova KKB bila je vrhunski, najbolje organizovana, sa koje god strane pogledate. Kvalitet predavača probran, odgovarajući, posebno raduje učešće Marine Maljković, odnosno širenje spektra i na žensku košarku. Broj, značaj, rejting trenera koji su posetili KKB bio je takođe zamašan, mislim da je bilo kouča sa svih kontinenata. Izdavačka delatnost esnafa (osim časopisa “Trener“, čiji je devedeseti broj za ovu priliku štampan) obogaćena je prvom knjigom iz edicije “Edukativni treninzi mladih košarkaša“, što govori o saradnji Saveza i Udruženja trenera, kao i prisustvo generalnog sekretara Dejana Tomaševića, ili otvaranje manifestacije od strane predsednika, Dragana Đilasa. Po našem običaju, bezazleni verbalni sukob dvojice trenera (samo) jedne novinice pokušale su da prebace na “viši nivo“, što im nije uspelo. Da ne bude po principu “svaki gazda svoga konja hvali“, evo još nekih detalja i predloga. Selektor i njegov štab imali su prepune ruke posla, ali su mogli parcijalnim prisustvom (emisara) obogatiti događaj, a nisam siguran da nije bilo i kouča sa “neopravdanim izostankom“. Nije dobro da se u opštoj “beogradizaciji“ svaki skup ove vrste odigrava na jednom mestu, možda nije loše neke od narednih godina preseliti KKB u Niš, Novi Sad, Čačak, na Kopaonik ili Zlatibor. Elem, trenerima koji produkuju igrače, pa i reprezentativce, za kvalifikacije u Areni treba dati bolja mesta od četvrtog nivoa, tzv. “golubarnika“, ili – kako to da u VIP-u sede, uglavnom, manje poznate face koje nisu “tapkale loptu“…

Naravno, nije dobro za kraj pozitivne kolumnice da fekališem o klupskim mudroserijama, nadgornjavanju FIBA, ULEBA, klubova ranga “evrokup“, još manje o ABA jadranisanju bez mora i slane vode; nikako o saopštenjima tipa “Kiza u epizodi – izađi mi na crtu“ i time umesto šlagom pospem tortu ricinusom. Bolje je notirati, svako malo, NJofrinu poštapalicu – “bolje vrabac u ruci nego Priboj na Limu“, ma šta mu to značilo…