Proračunat krug mržnje

Gotovo da nema nedelje u kojoj se ne desi neki monstruozan zločin od koga se ljudima ledi krv u žilama. Živimo crnu hroniku. Mračan niz užasavajućih ubistava samo je najvidljivija manifestacija bolesti koja je, po svemu sudeći, metastazirala na celokupno društvo. Pogledajte oko sebe. Nasilje je endemsko, prožima sve društvene odnose. Ono se vozi sa nama u gradskom prevozu, stoji ispred nas u pošti, popreko nas gleda dok prelazimo ulicu. Nasilje i mržnja vrište na nas sa naslovnih strana, dok ih političari zalivaju kako bi ubrali njene plodove. Čovek je čoveku vuk. Zašto je to tako? Ne treba biti psiholog da bi znao da svaka mržnja ima svoj početak u strahu, a mi smo jako, jako uplašeni. Plaši nas račun za struju koji ne znamo kako da platimo. Ćutimo dok nam krše radna prava, srećni što uopšte radimo. Molimo Boga da se ne razbolimo, znajući kakva zdravstvena nega nas čeka.

Siromašni smo i uplašeni, zato se i mrzimo toliko. I upravo takvi smo i najposlušniji. Sigurno, s vremena na vreme nekome će da „pregori osigurač“ i izađe na naslovne strane, ali ubedljiva većina nas će anksiozno da gleda u svoju muku dok nam rade o glavi. I dok mi računamo od čega da deci kupimo knjige za školu, dilovi se sklapaju, zemljišta poklanjaju, fabrike uništavaju… Tome i služi bestijalna medijska eksploatacija ljudskih nesreća. Kada do gnusnih detalja čitate o poslednjim minutima nesrećne trogodišnje devojčice, sigurno da nećete da razmišljate o tome da grupa ljudi u ime Vlade već mesecima mimo zakonskih ovlašćenja potpisuje sporazume. Iz istog razloga se negiraju ratni zločini, ne hapse huligani, puštaju Parovi 24 sata dnevno. To je začaran krug mržnje u kom igramo, dok neki drugi zadovoljno cupkaju. Može li se iz tog kruga izaći? Teško, ali izvodljivo. I svako od nas mora na taj put da krene sam.