Prljavi ili Hari drvo?

 Centralno mesto pripada seniorskoj muškoj reprezentaciji Srbije, koja se na Kopaoniku sprema za Rio. Medijska pažnja nije okrenuta suštini – kvalitetu rada, protivnicima, pozitivnim stranama (ne)zavidne situacije – “rijaliti“ sočivo više je usmereno (i dalje) odsustvu Bobija Marjanovića, povredi Nemanje Bjelice, lošem snalaženju Nikole Kalinića na društvenim mrežama (NJofra – “komšo, nije svako dugme na tastaturi za pritiskanje“), novopridošlim “lepšim polovinama“ i tako dalje… Neigranje Bjelice u Brazilu više je od peha, zahteva dubinsku reviziju taktike, jer se na prošle dve akcije jeste kolektivno pobeđivalo, ali su armaturu držali Teodosić, Bjelica i Raduljica. Ove godine to se prinudno promenilo već u Areni, gde je formiran novi “trojac“ (uz devet vrsnih “veslača“ i sa jednim kormilarom) – Teodosić, Bogdanović i Jokić. Dakle, na OI istrčaće sličan ili isti sastav kao početkom jula u Beogradu, čeka se Mačvan, koga ne treba porediti sa Bjelicom, posebno ne načinom igre. Osim igračkog sastava, mene pomalo brine nekoliko drugih detalja: valjala bi nam barem jedna nedelja priprema više, možda desetak jačih treninga – ali to je sudbina i hrvatske i francuske repe, viša sila; odnosno, “svežina“ koju je tim imao početkom jula, svakako se neće važiti sredinom avgusta, ali tu je Kop; kako li će se mlađani Jokić snaći kada se u odbrani suoči sa Gasolom, Diaom, Noćonijem, pošto pokriva obe centarske pozicije; naklonost “fortune“ je isto bitna – povrede da nas zaobiđu, kao i rasplet kostura od četvrtfinala…
Druga slika mozaika svakako je regionalna liga, koja ima barem dva “lekovita“ dejstva – nastavlja da nas zasmejava (i tako podiže raspoloženje) i urušava opšti kvalitet basketa u regionu koji ima sve moguće zlatne medalje – od reprezentativne olimpijske, do klupskih evropskih (Bosna, Cibona, Jugoplastika, Partizan), da ne govorim da “kuće slavnih“ ne mogu ni da se zamisle bez asova i kouča sa ovog areala, bile bi poluprazne. Dakle, definitivno bi ABA karavan krenuo prvog oktobra sa četrnaest učesnika, brzo će se znati da li će ljudi iz ljubljanske Olimpije (koja je ponovo dobila nagradnu pozivnicu za neuspeh, što je za Riplija) sakupiti 150 000 evra (vickasti NJofra – “bratiću, najbolje akcijom od vrata do vrata“), ili će riječki Kvarner (besplatno, kao i FMP) biti nova žrtva ove isplative zabave šarolike interesne grupe ljudi… E sad, primetno je da se širi loše raspoloženje prema balkanskom, a pozitivno prema nacionalnim prvenstvima. Recimo, Ivan Šuker, predsednik Košarkaškog saveza Hrvatske rekao je nedavno da “hrvatsko prvenstvo ne može da bude krpa za brisanje ABA lige, a HKS neće biti potrčko Crvene zvezde i Nebojše Čovića“. Sad, prozvani NČ iskoristio je priliku da i on da neki koš izjavom da je IŠ u ofsajdu, da je drugačiji u jedan na jedan i slično. Nije komentarisao prvi deo Šukerove izjave, ali jesu neki drugi, sve glasnije. Zagrebačke Sportske novosti imaju zanimljiv tekst na tu temu, nije zgoreg i to pročitati. Za mene je novo da se polemika i rascep širi unutar Jadranske, jer toga nije bilo ranije, a to je krucijalni znak da je raspad veoma blizu. Što se tiče “koristi“ – konsultujte se sa nekim (ako takvog ima) iz valjevskog Metalca šta je finansijski isplativije i igrački bolje – igrati po dva meča sa Zadrom, Heliosom i Mornarom, na primer, ili sa FMP-om, čačanskim Borcem i niškim Konstantinom…

Treći kamičak mozaika može biti upravo (za sad) jednodnevna medijska polemika IŠ-NČ. Primetili ste svakako navalu saopštenja, otvorenih pisama, raznih uvrnutih izjava; sve manje problema rešava se dijalogom, argumentovanom razmenom mišljenja, sve više je na delu “paralelni monolog“ (čitaj – svako gusla svoju priču). Kad sam već kod polemika, pomalo tužno moram da predvidim da nijedna neće imati sočnost, snagu, dužinu i sentiment katalogiziranog medijskog (umalo i fizičkog) dvoboja “doktor mašinstva“-“profesor košarke“. Eee, kakva su to vremena bila. Elem, setim se filma Gorana Paskaljevića – “Kako je Hari postao drvo“. Radnja filma je u Irskoj 1924. godine, posle građanskog rata, u kojem je izvesni Hari izgubio starijeg sina i ženu. Hari smisao života pronalazi u otkrivanju “neprijatelja“ među sopstvenim komšijama, težeći da apsurdnu mržnju prenese na mlađeg sina. Naravno, NJofra je i ovde imao specifičan komentar – “ipak mi je draži Prljavi Hari“…
Četvrto, za one koji nisu našli misaonu vezu između umetnosti i košarke, navešću deo izlaganja Aleksandra DŽikića, trenera Partizana, koji je nekako neopaženo promakao široj javnosti. Naime, DŽile je figurativno notirao najveći nedostatak srpske košarke – manjak “opšteg“ a višak “ličnog i klupskog“, odsustvo sloge, empatije, a govoreći o odnosu naših najboljih klubova, Partizana i Crvene zvezde prvenstveno. Parafraziram – onaj koji “vuče nagore“ drugog čini dobro i sebi jer sam napreduje, tom drugom takođe, a i zajednici jer – svi vide boljitak. Obrnuto – onaj ko “gura nadole“ drugog čini da većina nazaduje. Do detalja se slažem, ali ostavljam pametnijima, kada je reč o košarci u XXI veku, da objasne da li su crno-beli iskoristili šansu da druge vuku sa sobom, u vrh, ili je bilo oprečnih reakcija. Možda treba pitati još žive pojedince iz negdašnje Zvezde, FMP-a, Hemofarma, kragujevačkog Radničkog. Naravno, svaku negativnu praksu treba jednom prekinuti, samo treba naći “pametnijeg koji popušta“. Što reče moj komšija – pre budala pokvari lepo, nego pametan ružno..