Novinarska udruženja, prema izjavama svojih lidera, „gube utakmicu sa medijskim varvarstvom“. Tu, priznaju, ne mogu više da pomognu ni Savet za štampu ni REM.
Razlog je, objašnjavaju, jednostavan: „Samoregulatorni mehanizmi imaju šansu samo u onom društvu u kojem se postigne široki konzenzus o poštovanju nekih pravila igre, a ovo nije to društvo“.
I? Šta ćemo sad? Da menjamo društvo?
Pre dve godine tzv. „medijska zajednica“ (UNS, NUNS, NDNV, ANEM, Asocijacija medija i Lokal pres) je tvrdila da samo treba promeniti medijske zakone i u Srbiji će procvetati medijske slobode. Podsećanja radi, ova medijska udruženja su 2011. godine krajnje suzdržano propratila Izeštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji Saveta za borbu protiv korupcije. Sve ono na šta je tada upozoravala i protiv čega se borila Verica Barać (netransparentno vlasništvo, finansiranje i oglašavanje, štetne posledice privatizacije), legalizovano je novim Zakonom o informisanju i medijima koji je podržala medijska zajednica.
Sindikat novinara Srbije ukazivao je na katastrofalne posledice privatizacije društvene svojine i upozoravao da će se one ponoviti ako se država povuče iz medija. Sa kolegama iz Kragujevačke inicijative i Koalicijom zaposlenih u medijima, u raspravi pre donošenja seta medijskih zakona govorili smo da nam preti tajkunizacija i tabloidizacija medija. Insistirali smo da treba pratiti iskustva država sa demokratskom tradicjom gde postoje regionalni i lokalni javni serivisi, nacionalne medijske agencije, socijalni dijalog i kolektivni ugovori. Nije vredelo. Vlast i „medijska elita“ ništa od toga nisu želeli.
Na sastanku u Aranđelovcu oktobra 2012. godine u organizaciji Ministarstva kulture i informisanja, OEBS-a i medijske zajednice udaren je temelj „medijske reforme”. Predstavnicima SINOSA i lokalnih medija, o čijoj se sudbini radilo, nije omogućeno da prisustvuju tom skupu. Sve što se kasnije dešavalo rezultat je tog dogovora.
Ministrar kulture i informisaja Ivan Tasovac i državni sekrtar Saša Mirković više puta su javno potvrdili da Ministarstvo samo sprovodi politiku medijske zajednice. Predstavnici medijske zajednice su nadgledali pisanje medijskih zakona, oni drže kjlučeve kase iz koje se deli novac za projektno finansiranje, oni su omogućili lokalnim tajkunima da državnim parama kupe medije, oni su svojim udruženjima dodelili milionska sredstva. Funkcioneri medijske zajednice su na ključnim pozicijama u medijima u kojima SINOS, uglavnom, nema pristup.
Iz UNS-a i NUNUS-a, međutim, sve češće stižu prozivke na adresu SINOS-a i Profesionalnog udruženja novinara Srbije (PROUNS-a), koje su neposredno posle donošenja medijskih zakona osnovali novinari i medijski radnici, protivnici privatizacije medija. UNS i NUNS kažu da su SINOS i PROUNS „režimske organizacije“.
One koji se bore za svoja radna i profesionalna prava, koji zbog članstva u sindikatu često trpe mobing poslodavca, one koji su tehnološki (čitaj biološki) višak, medijska udruženja koja su stvorila sve navedene problem optužuju za šurovanje sa vlastiima? Da li su zaista „režimlije“ više od hiljadu kolega koji su, čekajući da se Ustavni sud izjasni o ustavnosti medijskih zakona, ostali bez posla? A tako ih nazivaju oni koji se međusobno sakodnevno prozivaju za primanje milionskih donacija ili prikrivanje astronomskih zarada.
Podsećamo da je SINOS jedini dosledno insistirao da se sprovedu u delo zaključci Izveštaja Verice Barać, što nije htela da učini ni jedna vlada od 2011. godine do danas (Mirka Cvetkovića, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića), da smo uporno tražli da se javno saopšti ko su krajnji vlasnici Novosti, Politike i Dnevnika, da smo sa PROUNS-om podneli Ustavnom sudu inicijativu za ocenu ustavnosti medijskih zakona kojima se državi zabranjuje vlasništvo u medijima, i da smo zajedno organizovali protest pred Ustavnim sudom zbog ignorisanja naših zahteva, da smo protestovali i zbog gašenja Tanjuga, i na skupovima pred Vladom Srbije u akciji „Novinari ne kleče“…
Upravo „zaslugom“ medijske zajednice, Srbija danas tone u sve dublji medijski mrak. Jasno je da je poslednji trenutak da se reaguje. Umesto što šire neistine o SINOS-u, funkcioneri medijskih udruženja trebalo bi da ohrabre članstvo da se sindikalno organizuje i angažuje u uspostavljanju socijalnog dijaloga, jer bez radničkih prava nema ni profesionalnih sloboda. Sve priče o slobodi medija besmislene su bez slobodnih novinara, a njih štite jaki sindikati i dobri kolektivni ugovori.
Tekst je objavljen u dodatku Bilten, uciteljnznalica.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
