Ljuba i Beograd

Po mestu rođenja Tuzlak, po duhu zakleti Valjevac, večno zahvalan direktoru tamošnjeg bioskopa „Radnički“ Voji Glušcu, koji mu je omogućio da sa honorarima iz bioskopa završi studije slikarstva u Beogradu. Pripadnik Medijale, ali i nadrealističkog, fantastičnog i metafizičkog slikarstva, čije je delo, kako tvrde istoričari umetnosti, „teško podvesti pod neku od postojećih stilskih odrednica“, sa pet slika smotanih u rolnu i 100 franaka, pre nešto više od pola veka otišao je u Pariz i osvojio svet. Govorio je da „nije otišao iz Srbije iz političkih razloga, niti zato što sam obožavao Evropu, a mrzeo komunizam, nego zbog toga što je te 1963. nekako bilo prirodno da slikar živi u Parizu, jer su tamo najbolji muzeji, galerije, najviše se vodi računa o slikarstvu, filmu…“. Naprosto, živeo je umetnost, koja mu je donela opšte uvažavanje i priznanje. Ipak, sa ovog sveta otišao je bez retrospektivne izložbe u Galeriji SANU, čiji je bio član van radnog sastava gotovo četvrt veka. Pričalo se da je to bio razlog što je s predstavnicima SANU poslednjih godina bio u sukobu. Retrospektivna izložba u Beogradu u čast njegovog 80. rođendana krajem prošle godine održana je u Galeriji RTS.

„Slučaj“ Ljube Popovića, o kome je napisano 20 monografija iz pera vodećih svetskih istoričara umetnosti, snimljeni dokumentarni filmovi, koji je savremenike opčinjavao radoznalošću duha, poznavanjem književnosti, filma, filozofije, stripa, erotizma, ezoterije, okultnih učenja, jasnim stavom o aktuelnim problemima, svako nije prvi, a nažalost neće biti ni poslednji u srpskoj modernoj ne samo kulturnoj istoriji. Ako se ko još seća Nušićeve pesme „Dva raba“, zbog kojih je čuveni komediograf 1887. zaradio robiju, mogao bi steći utisak da društvena svest u Srbiji sporo menjala u proteklih 130 godina. Talenat, uspeh i svetsko priznanje zahvaljujući ličnoj vrednosti, radu i trudu, bez „jakih leđa“ i partijske podobnosti, kao i zasluge za opšte dobro u Srbiji kao da se nikome ne opraštaju. Velike srpske umetnike, naučnike, pa i vojskovođe i vladare, kojih u odnosu na srpsku geografiju i demografiji nije ni tako malo, „krojači“ naših života sećaju se uglavnom posthumno, o „okruglim“ godišnjicama, u poslednje vreme što je moguće više estradno i na polzu vlasti, koja se po svetu uglavnom žali na lenje, radu nevične i neiskusne „podanike“. Što se tiče Ljube Popovića, njemu će se bar ispuniti njegova najveća nada – njegove slike će ga nadživeti.