Tu su obećanja, a gde su dela?

Ovo je izjavio premijer Aleksandar Vučić nakon sastanka sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom. Ako bismo hteli da cepidlačimo, mogli bismo primetiti da je izjava umnogome neodređena, da se ne zna o kakvim se tačno „greškama“ radi, koji su ih naši „sunarodnici“ počinili i za šta tačno odgovornost preuzimamo. No, hajde da poverujemo u iskrene namere i, posebno ako se zna da je u istom nastupu pominjao „drugačiju budućnost“, prihvatimo premijerove reči kao znak volje da se prevaziđe traumatična prošlost i albansko-srpski odnosi trajno poprave.

Sačuvaćemo samo zrno skepse. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog činjenice da su reči pomirenja izgovorene pred Bajdenom i ne bi bilo prvi put da se pred visokim inostranim zvaničnicima govori jedno, a kad zamaknu za ćošak sasvim drugo. Šta bi onda bio dobar pokazatelj da je nastup premijera bio iskren, a ne tek pokušaj da se umilostivi važan gost? Pokazatelj iskrenosti bila bi dela, ali kakva?

Intenziviranje suđenja za ratne zločine: Kada je pomenuo „greške“ u odnosima Srba i Albanaca, premijer je zasigurno imao u vidu da su ubistva, silovanja, zlostavljanja, proterivanja, pljačke i drugi zločini nad civilima najveće greške koje su u prošlosti počinjene. Zato bi nužno bilo da se suđenja za ratne zločine pokrenu sa mrtve tačke – da se poveća broj optužnica za zločine na Kosovu i intenziviraju postojeći procesi, uz uspostavljanje formalne saradnje sa kosovskim pravosudnim institucijama. Tokom sukoba na Kosovu ubijeno je blizu 8.000 albanskih civila, oko 800.000 proterano, nebrojeno mnogo njih zlostavljano, premlaćeno, silovano ili opljačkano. Pred sudovima u Srbiji procesuiran je zanemarivo mali broj tih dela, a obeshrabruje činjenica da do danas praktično nije podignuta nijedna optužnica protiv visoko i srednje rangiranih oficira.

Rešavanje slučaja braće Bitići: Nerešeno ubistvo braće Ilija, Agrona i Mehmeta Bitići u mnogo čemu predstavlja paradigmatičan primer impotentnosti domaćeg pravosuđa i neprihvatanja odgovornosti Srbije za zločine iz prošlosti. Bitići su, podsetimo, po okončanju sukoba na Kosovu 1999. godine uhapšeni zbog ilegalnog prelaska granice (pri pokušaju da pomognu komšijama Romima da pređu u Srbiju), zatim prekršajno osuđeni u Prokuplju, pušteni nakon odsluženja kazne, po izlasku ponovo uhapšeni, odvedeni u kamp Posebnih jedinica policije u Petrovom Selu i tamo likvidirani. Nakon 17 godina, još nema osuđenih za taj zločin – dvojici niže rangiranih policajaca je suđeno, ali su oslobođeni. Osim njih, niko drugi nije optužen, iako postoje indicije da je u smrt braće umešan Goran Radosavljević Guri. Braća Bitići bili su američki državljani pa je premijer Vučić tokom prošlogodišnje posete Vašingtonu tamošnjim zvaničnicima obećao da će slučaj biti rešen. Od tada do danas prošlo je 14 meseci, nikakvog pomaka nema, a Goran Radosavljević sve vreme je član Glavnog odbora premijerove SNS.

Eliminisanje odgovornih za kršenja ljudskih prava iz državnih institucija: Prihvatanje odgovornosti zbog zločina iz prošlosti ne bi smelo da prođe bez kadrovskog čišćenja političkih, policijskih i vojnih struktura od ljudi koji su bili umešani u zločine počinjene tokom ratova, u ovom slučaju onaj na Kosovu. Na čelu Vojske Srbije i danas je Ljubiša Diković, oficir koji je 1999. godine bio komandant 37. brigade VJ u čijoj zoni odgovornosti je ubijeno oko 1.400 albanskih civila. Pomenuti Radosavljević Guri visoki je funkcioner vladajuće stranke, a doskoro je kao kadar iste SNS-a predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost bio Momir Stojanović, koji je i danas na Interpolovoj poternici po optužnici za ubistva albanskih civila tokom operacije Reka. To je samo vrh ledenog brega. Vojska i policija Srbije pune su kadrova koji su učestvovali u kršenjima ljudskih prava na Kosovu ili, u najboljem slučaju, danas primaju penzije kao bivši uposlenici tih institucija. Prihvatanje odgovornosti značilo bi i njihovo uklanjanje iz institucija.

Uvažavanje patnje i zaštita prava žrtava: Država Srbija dužna je da simboličnim gestovima i, još važnije, u sudskim postupcima uvaži činjenicu da su njena vojska i policija odgovorne za zločine nad kosovskim Albancima. Simboličkih gestova (ako izuzmemo reči izgovorene pred Bajdenom) kojima se priznaje patnja albanskih žrtava gotovo da nema. Priznaje se samo srpsko stradanje, pa čak i na tom planu ima više dnevne politike nego iskrenog saosećanja.

Umesto da budu okvir za zaštitu prava žrtava, zakoni i sudska praksa u Srbiji predstavljaju branu za dobijanje naknade štete koju je država prouzrokovala albanskim žrtvama sa Kosova. Mada to nije u skladu sa međunarodnim normama, zahtevi za reparacije se najčešće odbacuju zato što nema pravosnažnih presuda u kojima se pripadnici srpske vojske i policije navode kao počinioci zločina nad Albancima. A takvih presuda nema upravo zahvaljujući srpskom pravosuđu, što žrtve stavlja u začarani krug u kojem prava ni na koji način ne mogu da ostvare. Čak i u retkim slučajevima kada se zahtevi za naknadu štete uvažavaju (recimo, po zahtevu rođaka 14 žena i dece koje su pripadnici policijske jedinice „Škorpioni“ u martu 1999. godine ubili u Podujevu), postupci traju predugo (u pomenutom slučaju devet godina do prvostepene presude), a iznos dodeljene odštete je neadekvatan. Uopštene izjave o prihvatanju odgovornosti bez zaštite prava žrtava nisu od pomoći za proces pomirenja.

Memorijalizacija zločina nad Albancima: Od 2001. godine do danas u četiri masovne grobnice u Srbiji (Batajnica, Petrovo Selo, jezero Perućac i Rudnica) otkriveno je blizu hiljadu leševa kosovskih Albanaca. Ni na jednom od pobrojanih mesta do danas nema spomen-obeležja. Danas postoji samo vaninstitucionalna inicijativa za osnivanje memorijalnog centra u Batajnici koja se potpisom može podržati na internet stranici www.batajnicamemorialinitiative.org.

Stvaranje društvene klime u kojima će se počast odavati žrtvama, a ne zločincima:

Umesto memorijalizacije mesta zločina, u Srbiji je na snazi rehabilitacija ratnih zločinaca. U toku je rasprava o podizanju spomenika Slobodanu Miloševiću, predvodniku politike koja je rezultirala ubistvima i proterivanjem Albanaca sa Kosova, potom i prikrivanjem zločina prenošenjem tela u masovne grobnice u Srbiji. Osuđeni ratni zločinci se vladinim avionom prevoze kući nakon izdržane kazne, a na aerodromu ih dočekuju ministri ili ih ekspresno nakon odsluženja kazne biraju u Glavni odbor jedne od vladajućih stranaka. Gde je tu prihvatanje odgovornosti koje za nas, kako kaže premijer, „ne predstavlja problem“?

Kada govorimo o društvenoj i političkoj klimi, već je postalo simptomatično da se jedno govori pred „međunarodnim prijateljima“, uglavnom iz usta premijera, a nešto sasvim drugo, uglavnom u izjavama njegovih saradnika, pred očima i ušima domaće javnosti. Ne može odgovornost da prihvati premijer, a njegovi najbliži saradnici ili koalicioni partneri je već sutradan negiraju.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo