Izrabljivanje radnika u Srbiji

To je izjavio svakako sa ciljem, s jedne strane, da afirmiše često ponavljanu krilaticu „rad, rad i samo rad“, razumljivu samu po sebi, ali uz mnogo nedoumica oko njenog oživotvorenja, a s druge strane, verovatno, sa ciljem da se izbegne priča o izrabljivanju radnika.

Međutim, priča o tome se ne može izbeći, pre svega, zbog očigledne činjenice što je stepen eksploatacije i izrabljivanja u Srbiji ogroman, a socijalno-ekonomski partneri (država – sindikati – poslodavci) još uvek ne preduzimaju mere da se stanje poboljša. Pri tome, eksploataciju i izrabljivanje treba razlikovati, bez obzira na njihovu sinonimnu bliskost. Dok se sa eksploatacijom nekako i može živeti, jer je ona, po svemu sudeći, više-manje, večiti pratilac društvenog života, sa izrabljivanjem to nije slučaj, jer je ono ekstremni vid eksploatacije koji predstavlja svojevrsni „udar“ na fizičku egzistenciju čoveka. On počinje kada radnik dođe u položaj da „mnogo radi za male pare“, bez mogućnosti da zadovolji ni minimalne egzistencijalne potrebe za sebe i svoju porodicu. Budući da nema alternativu, on je u položaju da radi „non-stop“, ne pitajući ni za dužinu radnog vremena, ni za visinu plate, ni za uslove rada, ni za svoja prava. Štaviše, još i da pokaže da je vredan i dobar radnik. Ako ovome dodamo i intenzivan proces desindikalizacije, kao i odsustvo efektivnog socijalnog dijaloga između sindikata, države i poslodavaca, slika sveta rada u Srbiji je potpuno jasna.

A sve dok postoji izrabljivanje kao bitna karakteristika sveta rada, vrebaju mnoge opasnosti po stabilnost države i društva, tako da puko pozivanje na društveno-političku stabilnost ne može dati željene rezultate. Štaviše, uobičajena nastojanja politike i političara da se nametne ružičasta slika postojećeg stanja, bez konkretnih reformsko-tranzicionih mera da se stanje promeni nabolje, mogu da budu kontraproduktivna, sa nepredvidivim negativnim posledicama po društveni razvoj.

Radna snaga u Srbiji je danas, nažalost, najjeftinija u odnosu na zemlje u okruženju, a moć kapitala, koji polazi isključivo od svog interesa, dosegla je takav nivo dominacije da se sa radnom snagom, koju drži sa bagatelnom zaradom i nesigurnošću radnih mesta, može „poigravati“, manifestujući krajnju bezobzirnost i nemoralnost. Na mesto radničke klase, koja više i ne postoji, budući da je potpuno osiromašena i statusno degradirana, došao je prekarijat – klasa očajnih, čiji je radni angažman sve nesigurniji, a život sve nestabilniji i neizvesniji. Reč je ne samo o nezaposlenim, nego i o zaposlenim, kao i onima koji su privremeno zaposleni i koji, zajedno sa stalno zaposlenim, žive u velikoj neizvesnosti za sudbinu svog radnog mesta. To se odnosi, razume se, na sve sfere društvenog rada, a posebno na položaj najvećeg dela inteligencije u Srbiji, koja je izgubila poziciju srednje klase, a samim tim i mogućnost da bude „motor“ društvenog progresa, jer je opterećena egzistencijalnim problemima, zbog čega je i preostali deo stručnih i sposobnih kadrova, u težnji da se bolje „unovči“, prinuđen da se pridruži „odlivu mozgova“ u razvijene zemlje Zapada. Prekarizacija rada i života radnika ima za posledicu, pored ostalog, individualizaciju u rešavanju egzistencijalnih problema i gubljenje motiva za iniciranje kolektivnih akcija. U takvim uslovima, sindikat je postao slab i nemoćan da vodi uspešnu sindikalnu borbu.

Proces slabljenja uloge sindikata doveo je do toga da se ljudi manje učlanjuju u sindikate, a više u političke stranke, koje se pojavljuju kao agencije za zapošljavanje. Taj proces je potpomognut ne samo od strane privatnih poslodavaca, nego i od države. Štaviše, znatan broj državno-političkih funkcionera i privrednih rukovodilaca smatra da su sindikati u uslovima tržišne privrede suvišni, jer se pojavljuju kao remetilački faktor. Iz tih razloga, bitan preduslov za jačanje sindikalne moći, a samim tim i pregovaračke pozicije sindikata u socijalno-ekonomskom dijalogu, jeste izlazak iz sindikalne krize, što čini polaznu pretpostavku za otklanjanje brojnih problema koji dovode do izrabljivanja radnika.

U borbi za izlazak iz krize sindikati moraju da prilagode metode svoje borbe novonastalim uslovima; da izvrše kadrovsku obnovu i da se oslobode prevaziđenih i korumpiranih sindikalnih kadrova po celoj sindikalnoj vertikali i horizontali; i da putem planskog i organizovanog sistema sindikalnog obrazovanja doprinesu osposobljavanju sindikalnog članstva i podizanju nivoa njegove spremnosti i odlučnosti za urgentan sindikalni aktivizam, usmeren pre svega na unutarsindikalno objedinjavanje, prevazilaženje međusobne suprotstavljenosti i jačanje akcionog jedinstva na svim nivoima sindikalnog organizovanja.

Naravno, izlazak iz sindikalne krize nije moguć samo zalaganjem sindikata. Za tako radikalan zaokret od posebnog su značaja i uloga države i poslodavaca, posebno domaćih (strane kompanije većinom ne guše sindikalno organizovanje), pri čemu bi briga i odgovornost države, ali i aktivitet levičarski orijentisanih političkih stranaka i pokreta, kao i organizacija civilnog društva, trebalo snažnije da dođu do izražaja. Jedino u sadejstvu svih učesnika socijalnog partnerstva moguće je naći prihvatljiva rešenja koja bi bila u funkciji eliminacije izrabljivanja, kao nehumanog i amoralnog oblika kapitalističke eksploatacije.

Autor je univerzitetski profesor