Marfijevi zakoni

To vam je – ako ste, počem, zaboravili – ona antenska skalamerija na Aljasci čija je tobožnja svrha istraživanje jonosfere, a stvarna – izazivanje poplava i salaukovina u Srbiji. A čime sve to, možda se pitate, HAARP izaziva? Kako čime? Visokofrekventnim radio-zračenjem. Ima li – možda se i to pitate – u zemlji Srbiji još đuturuma koji će spičkati trideset pet dinara na priču o visokofrekventnom zračenju koje pošteđuje najbližu okolinu, a pravi ršum na daljini od sedam-osam hiljada kilometara. Još kako ih ima. I svi su dušebrižni. Poput jednog pristojno odevenog – učinilo mi se i povisoko školovanog gospodina – koji mi je pre nekoliko dana, u redu pred kasom u samoposluzi, najozbiljnijim tonom skrenuo pažnju da mi nije pametno što mobilni držim u džepu košulje jer mi telefonsko zračenje može poremetiti rad srca.

Ali sveopšta ozračenost nije tema naše današnje kolumne. Bezbednost je danas na tapetu. Ovih dana svakako vam nisu promakle gromoglasne najave pokazne vežbe združenih antiterorističkih policajnih jedinica Republike Srbije i sestre joj Republike Srpske pod vrlo originalnim nazivom – Drina 2016, koja je – u prisustvu visokih ličnosti – pobedonosno održana juče na graničnom prelazu Šepak.

Neke sam se jade puno vozikao ovih dana, pa sam silom prilika u kolima slušao radio i mogu vam reći da sam se naslušao raznoraznih – i civilnih i policajnih – govorancija na temu da u Srbiji (i RS) terorizam nema šansu, da će svaki takav pokušaj biti odlučno sasečen u korenu! I već pročaja. Nije da sumnjam u obučenost i borbenu gotovost srpskih i republičkosrpskih policaja, ali nadžak kakav sam, nisam mogao a da se ne zapitam šta ako – ne daj Bože, pu, pu daleko bilo – teroristi odluče da nasrnu na Srbiju, a policiji unapred ne dojave vreme i mesto napada. Na ta mračna razmišljanja navela me je prošlonedeljna osamnaestočasovna jurnjava za samo jednim – ne ni teroristom, nego desperadosom, još se u stvari nije ni ustanovilo šta je uopšte – po jednoj jedinoj zgradi na Novom Beogradu.

Tamo negde, u drugoj polovini devedesetih, razvio sam – u šali komici, naravno – kafansku teoriju o tome da u Srbiji kriminal neprestano raste zato što Milošević neprestano povećava brojno stanje policije, ne, doduše, da bi se borila protiv kriminala – znamo zašto je njemu policija trebala – ama kako vreme odmiče, ta mi teorija izgleda sve manje šaljiva i komična i za to imam i empirijski dokaz. Što su antiterorističke mere u svetu strože, terorizma je sve više, a nema ga jedino na mestima na kojima antiterorističke jedinice uvežbavaju borbu protiv terorizma.