Životna matematika

Često još ne izgovore prvu reč, a pametnim telefonom, tabletom ili računarom barataju kao da su s njim rođeni. Generacija je to digitalnih urođenika. Naša deca barataju svim tim čudesima, a mi stariji smo to savladavali u hodu onako kako smo najbolje znali i umeli. Nije imao ko da nas nauči, sve smo morali da savladavamo sami. Tačno je da su oni među nama koji su roditelji na pravim mukama. Postavljaju logična i suvisla pitanja: kako im omogućiti da koriste internet, a istovremeno i voditi računa kojim i kakvim sadržajima pristupaju, a svetovi su: ovaj pojavini u kome živimo i onaj virtuelni što nam je ušao u život preplavljen opasnostima i rizicima.

Ima li onda u tom novom svetu prostora za igru? Ima li mesta za buđenje radoznalosti? Ima li mesta za podsticanje kreativnosti, a da se ona ne svodi na besomučno jurenje, recimo, pokemona te poslednje planetarne histerije koja je se izrodila u obliku hamburgera u nekom restoranu u Sidneju u Australiji?

Tako, dok se mislite, premišljate, domišljate razmišljate i smišljate kako pomoći onima „na kojima svet ostaje“ i što su naše „najveće bogatstvo“ – deci, da se snađu u životu ništa pametno vam i ne pada na pamet, a da već negde nije viđeno ili provaljeno sve dok…

Sve dok sasvim slučajno nisam otkrio da postoji odličan program osmišljen za decu od šest do 14 godina. Zove se Matišpro, a osmislili su ga stručnjaci škole Inlingua Galindo. Caka je u tome da su, koliko sam uspeo da vidim, pogodili suštinu cele priče. Razumevanje. Osnove matematike i programiranja predočiti mališanima, a da ih oni razumeju, savladaju, da im sve to ne bude dosadno i da se dobro zabave. Kroz ceo proces događa se ono najbitnije, što dok pokušavamo da domislimo kako da deci prekratimo višak slobodnog vremena: decu treba naučiti kako da rade na sebi, kako da sama prosuđuju, rasuđuju i razmišljaju i zaključuju. Obrazovanje je ozbiljna stvar. Dobro obrazovanje od malih ljudi, ako se udare dobri temelji, donosi mnoge dobrobiti. Sutra će ta naša deca postati ozbiljni, odgovorni i zreli građani koji će znati da prepoznaju, uoče, upozore, odluče. Takva deca neće postavljati ono najgore od svih pitanja, od koga se stvarno naježim: „Šta će mi to u životu?“ Ako ih pametno i na vreme usmerimo, onda nam takva pitanja neće ni postavljati. Zapravo, ono što kao stariji, bilo da smo roditelji, bake, deke, rodbina, vaspitači, učitelji, profesori, novim naraštajima jesmo dužni da ostavimo u amanet jeste da ih osposobimo da razumeju svet u kome moraju da žive i da budu malo pametniji od nas i učine ga boljim. Nisu Englezi blesavi. Za njih se može reći ovo ili ono, ali da imaju najbolje obrazovanje na svetu imaju. E, pa kod njih, dakle u britanskim osnovnim školama kodiranje se uvodi kao redovan predmet od šeste godine. Nama može da se omakne sve i svašta, ali ozbiljnim Britancima ne može. Dobro je da i kod nas ima oni koji to nastoje da prenesu na ove prostore. Slavni predsednik Halil DŽubran napisao je o deci toliko puta citirane stihove: „Vaša deca nisu vaša deca/Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom/Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas/ I premda su s vama, ne pripadaju vama. /Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli, /Jer ona imaju vlastite misli. /Možete okućiti njihova tela, ali ne njihove duše, /Jer njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne možete posetiti, čak ni u svojim snovima. /Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas. /Jer, život ne ide unazad, niti ostaje na prekjuče.“ Naša deca zaslužuju zaslužuju bolju budućnost, a mi smo tu da ih poguramo da se za nju izbore sami. To je naprosto životna matematika.