Nedovršena država

Stariji se uglavnom nostalgično prisećaju prošlosti, što je u našem slučaju jednopartijski sistem, srednja generacija pamti početak tranzicije, ratova i sankcija, dok mladi pokušavaju da pronađu svoj model opstanka u društvu koje smo im nametnuli kao nekakvu početnu tačku. Pre nego što vidimo šta će sledeća generacija učiniti po tom pitanju, da pokušamo da podvučemo crtu. Gde smo danas?

Kao prvo, ne možemo opstati kao „divlje društvo“, bez jasnih kriterijuma kakvu državu želimo i šta od nje očekujemo. Gubimo vreme izmišljajući toplu vodu, beskrajno debatujući o važnim temama iz ličnog ugla, izvlačimo banalne zaključke, a bez jasne ideje kako da od Srbije napravimo modernu državu. U tome, kao neka vrsta ogledala jednog društva, prednjače i političke partije. Umesto da budu rasadnik različitih vizija društva, sve do jedne ostaju neodređene u ključnim oblastima. Idemo li na istok ili na zapad, znamo li koje su nam granice, da li se u Srebrenici desio zločin ili genocid, kako napraviti nezavisno pravosuđe ili efikasnu administraciju? Hoće li se stranke, pokreti ikada jasno izjasniti o tim ključnim temama?

Zašto Liberalno-demokratska partija stalno insistira na tim temama? Pre svega zato što se sa drugim partijama ne slažemo ne oko njihovih stavova, već uglavnom oko toga da skoro niko od njih ne želi jasno da se opredeli po tim pitanjima. Neutralnost kao opšteprihvaćen stav u svim navedenim oblastima, a koju zastupaju skoro podjednako i vlast i opozicija, dokaz je da političke partije ne žele da menjaju zatečeno stanje iz različitih motiva, uglavnom u dnevnopolitičke svrhe. Vlast ne želi da izgubi podršku određenog glasačkog tela, a opozicija želi da povrati poverenje. Teške teme i velike odluke nisu poželjne na političkoj sceni. Politička volja postala je sinonim za državu, a ne argument da institucije ne postoje ukoliko je ona presudna za njeno funkcionisanje. Parlament se koristi kao pozornica za besmislena nadmudrivanja umesto kao poligon za konstruktivne rasprave i usvajanje najboljih mogućih rešenja.

U Srebrenici se dogodio genocid, okrenuti smo ka Evropi i ne želimo da budemo ruska gubernija. Da bismo sebe nazvali državom moramo znati i koje su nam granice. Nezavisno pravosuđe možemo napraviti i ličnim naporima, ali i kroz poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom. Novi predlog Zakona o lokalnoj samoupravi neće doprineti stvaranju efikasne administracije. To su smo neka od pitanja na kojima LDP pokušava da pojasni stavove, barem kao početni osnov za javnu debatu ili raspravu u parlamentu. I u tome nema ničeg ličnog. Pokušavamo da objektivno sagledamo stvarnost i damo predlog za budućnost, sa jasnim objašnjenjima zbog čega mislimo da će celo društvo osetiti posledice dobrovoljnog stajanja u mestu i produžavanju tranzicione agonije. Nedovršena država nije samo fraza. Mi u njoj živimo.

Vlast i dalje levitira u prostoru, ne shvatajući da evropski partneri, pritisnuti sopstvenim problemima, nemaju vremena da nas stalno vuku za rukav i u društvo razvijenih zemalja. Kao da nismo sami izrazili želju da uđemo u Evropsku uniju, a ta politika dobila i veliku podršku na poslednjim izborima. Opozicija se ustručava da bude korektiv vlasti vešto izbegavajući osetljive teme. Jedni zato što, kad su bili na vlasti, nisu ništa učinili da se ključna pitanja definišu i reše. Drugi, kao novonastali pokreti, koketiraju sa desnicom i jasno daju do znanja kako su zaista opredeljeni, maskirajući stvarne ideološke pravce tobožnjom ekspertskom orijentacijom, koja u politici ne znači ništa.

Demokratska stranka, baš kao i vlast, mora da odgovori na pitanja kakvu državu želi, da se jasno odredi prema prošlosti, posebno kad je reč o zločinima, i da prestane da prećutkuje stavove, baš onda kada je važno da svi čujemo šta misle. „Dosta je bilo“ mora da objasni zašto stalno insistira na teoriji da nam Evropska unija skoro i nije potrebna kako bismo uredili sopstvenu državu, kao da su pregovori i poglavlja put ka giljotini, a ne ka uređenju u svim mogućim oblastima. Uvažavajući različitost, ali i jasne ciljeve koalicije DSS – Dveri, pa i radikala, hoćemo li zbog nejasnih stavova ostatka opozicije biti u situaciji da se na sledećim izborima, kao alternativa aktuelnoj vlasti, pojača uticaj desnice zbog nesposobnosti proevropskih stranaka da jače zastupaju stranu na kojoj LDP insistira? Ne mora toliko jasno kao LDP, ne mora toliko glasno i snažno. Može, za početak, barem kao glas razuma.

Zato što znamo šta ćemo reći svakome ko ne želi u pravcu koji zastupamo. Zato što je to politika. I zato što je važno da znamo gde se tačno ko nalazi. Zbog budućnosti. Politika nije lična perspektiva, već širi pogled. Ona nije Vučić, a ni Dačić, pa ni Pajtić, Radulović ili bilo koji lider stranke, narodni poslanik. Tu nije reč o ličnom doživljaju, predstavi u parlamentu, šaljivoj replici, svađi umesto zrele rasprave. Ukoliko to ne shvatimo na vreme, ostavićemo veliki prostor za potpuni kolaps proevropske ideje. Danas smo tu. Gde ćemo biti sutra snosićemo odgovornost svi.

Autor je internacionalni sekretar Mladih Liberalno-demokratske partije