Udrite na novinare

Prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, bilo je 27 fizičkih, 57 verbalnih, sedam puta je novinarima oštećena ili uništena imovina, a 38 se požalilo na pritiske.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine svakog meseca prikuplja ozbiljne pretnje, između ostalog i pretnje smrću koje su najzastupljenije na društvenim mrežama i prijavljuju ih MUP-ovom odeljenju za visokotehnološki kriminal. Po tom pitanju unazad šest meseci ništa nije preduzeto, a jedini odgovor koji je NDVD od policije dobio je mejl u kome im predlažu da sami podnesu krivične prijave.

Novinare pritiskaju, novinare prebijaju, novinare ubijaju. To je stanje stvari u državi koja sebe predstavlja kao modernu, demokratsku i tolerantnu. Međutim, ono što „doliva ulje na vatru“ je činjenica da se jako mali broj ovih napada, pretnji i ubistava procesuira. Ako i kada do suđenja dođe, ista traju predugo i po pravilu završavaju najnižim kaznama, pa te presude praktično služe da se napadači stimulišu.

Užasno je i zabrinjavajuće ophođenje države prema „sedmoj sili“, pogotovo ako se uzmu u obzir male plate i honorari, zbog kojih novinari i novinarke često moraju da rade dodatne poslove, tj. da, kako se kaže, „tezgare“. Ali to sve i ne bi bilo toliko žalosno da srpska javnost zna pravo stanje stvari – da zna koliko teško novinari žive i sa kakvim se sve pritiscima svakodnevno suočavaju. Ali javnost novinare u našoj zemlji neretko proglašava krivcima za stanje u društvu, a njihov rad je sve više potcenjen i obezvređen. Na napade na novinare ne samo da država gleda previše tolerantno, već i građani.

Jedan od najjasnijih primera odnosa države prema novinarima su nerešene pretnje urednici Insajdera Brankici Stanković zbog kojih od 2009. ima 24-časovno policijsko obezbeđenje. Tu je i napad na urednika FoNeta Davora Pašalića iz 2014. Njega su u novobeogradskom bloku 23 napala trojica mladića, tražeći mu novac. Kada je odbio, brutalno su ga pretukli, vređajući ga da je ustaša. Isti huligani su ga nešto kasnije ponovo pretukli.

Ova crna statistika bi mogla da se, ako ne već iskoreni, ono bar smanji pooštravanjem mera protiv napadača, kraćim suđenjima, bržim reagovanjem policije. Ali ako se podsetimo da ubistva Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića i dalje nisu rešena, onda je jasno da država Srbija ne mari za bezbednost novinara.