Već viđeno u SFRJ

Tada smo imali škole učenika u privredi a budući majstori su se obrazovali tako što su jedan dan pohađali teorijsku nastavu u školi a drugi dan su išli na praktičnu nastavu u preduzeća čija je osnovna delatnost profil zanimanja za koji se obrazuju. Tako su budući mesari dolazili na praksu u „Beogradsku klanicu”, kasnije BIM „Slaviju”, koja je u to vreme bila jedna od vodećih u industriji mesa Jugoslavije, čije se sveže meso dobrim delom izvozilo u Italiju. Iskusni majstori „Beogradske klanice” su učili buduće kolege veštinama mesarskog zanata, u realnim uslovima, pogonima za klanje i preradu mesa a većina šegrta se, nakon završene dvogodišnje škole, tu i zapošljavala.

Nisu bili potrebni nikakvi konkursi ili javni oglasi, jer se kroz dvogodišnju praksu jasno videlo koji šegrti mogu da zasnuju radni odnos u ovom preduzeću. Sećam se, tada se viršla pravila od sveže, kvalitetne teletine a srpska kobasica (tanka i debela), koje su sušene na dimu, bile su, ono što bi se danas reklo – brend. Nije bilo tehnologa sa fakultetskom diplomom, već su o celom postupku prerade mesa u suvomesnate proizvode vodili računa najiskusniji majstori, sa visokokvalifikovanom spremom. Kasnije, kada su na njihova mesta došli tehnolozi, pušnice na drva zamenjene su sušarama na paru a u prerađevinama od mesa je više bilo aditiva i začina a manje mesa.

Vremenom su škole učenika u privredi prerasle u zanatske škole sa trogodišnjim školovanjem ali je koncept, ono što se sada naziva dualnim obrazovanjem, zadržan. Preduzeća su bila u ekspanziji i planirala su potreban broj zanatskih struka ne samo za period od jedne-dve godine već i za duže vreme. Tako su vodeća preduzeća u oblasti PTT i železničkog saobraćaja obrazovali školske centre za potrebe školovanja zanimanja koja su im neophodna. Ti centri su bili opremljeni kabinetima za izvođenje praktične nastave u realnim uslovima a na kraju svake školske godine, osim završne, đaci su odlazili na praksu u ta preduzeća, gde su morali da pišu i dnevnike o svemu što su tamo radili, a koje su im potpisivali majstori (mentori) kod kojih su bili raspoređeni. Većina đaka, koja je i upisana po iskazanim potrebama organizacionih delova preduzeća širom tadašnje države, imala je i stipendije a po završenoj školi mogla je odmah da se zaposli. Glad za majstorima je bila toliko velika da je pisac ovih redova po završenoj školi za TT montere počeo da radi četiri dana po diplomiranju. Taj diplomski nije bio puka formalnost već se sastojao od teorijskog i praktičnog rada, istog onog koji ga čeka u svakodnevnom poslu.

Preduzeća, koja su i osnovala ove obrazovne centre, nisu samo davali pare za njihov rad, već su odlučivala i nadgledala sprovođenje nastavnih programa a njihovi najiskusniji majstori sa VK diplomom su predavali praktičnu nastavu. Za đake iz unutrašnjosti bio je obezbeđen internat (dom), a brigu o njima vodili su vaspitači. Iz takvih centara izlazili su veoma dobri majstori od koji su mnogi kasnije uz rad sticali i fakultetske diplome, najčešće u struci, a nisu retki ni oni koji su dogurali i do zvanja doktora nauka.

Tako je Radovan Cvetković, radeći u RO PTT saobraćaja „Beograd” kao TT monter, permanentnim obrazovanjem „dogurao” u „Telekomu Srbija” do direktora Direkcije za informacione tehnologije. Znanje koje je poneo sa zanatskih poslova omogućili su mu da implementira Telekomunikacioni informacioni sistem u ovom preduzeću, poznatiji kao TIS, a za njegov podsistem MIS, Menadžerski informacioni sistem, bord direktora iz Orlanada (SAD) mu je pre oko 10 godina dva puta platio, u razmaku od 15 dana, boravak u ovom gradu, kako bi im govorio o ovom podsistemu TIS-a. Inače, pre oko četiri-pet godina Radovan Cvetković je stekao zvanje doktora nauka informacionih tehnologija na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu.

Autor je diplomirani politikolog