"J" s tačkom

Vest Danasa da su poslanici na premijerovoj listi Milanka i Dragomir J. Karić „tradicionalno i ovog vikenda“ bili posmatrači parlamentarnih izbora u Belorusiji, jednoga od poslednjih uporišta kriminalnog sovjetskog eksperimenta, podsetila me na epizodu koju sam nameravao da prećutim. Nisu mi samo odvratni cinkarenje i cinkaroši. Prezirem sebe samog pošto smo, svi zajedno, zaglavili u ovome kmetovskom ropstvu, u ovoj smrdljivoj kurdsko-cincarskoj kasabi u kojoj vas može zgaziti svaki humanoidni beočug koji potvrđuje da smo potekli ne od Boga nego od majmuna. Pomenuti narodni poslanik Republike Srbije lagano se i neometan vozikao istim pločnikom, limuzinom s diplomatskim tablica Belorusije, Rusije ili neke slične „geopolitičke“ nakaze. I nije on jedini poslanik vladajuće liste koji Srbiji, zalaganjem za povratak u neke nove nesvrstane pod tutorstvom bašte hotela Moskva i njene centrale u Kremlju (majčice i „prve“ i „druge“ Srbije), odriče pravo na državni i nacionalni suverenitet i budućnost u evropskoj zajednici garantovanih sloboda i vladavine prava. Postajemo izbeglice od sebe samih, jedini migranti koji bi da se presele na pogrešnu stranu sveta.

Legitimizacija Vučićeve politike ostvarenje je prava svake građanske jedinke da se menja. Evropski dogovor jedina je šansa i onima najsiromašnijim, najnesrećnijim među nama. A oni su ubedljiva, ne tesna natpolovična većina. I svakodnevno, svaku Vučićevu poruku, najrečitije, umesto svake opozicije, negiraju upravo oni koje je uveo u parlament i vladu nakon izbora čiji je jedini politički smisao mogao biti u nastavku postupnih promena. Umesto senilnog proseravanja Bore Jovića u tisku državne naklade.

U srpskoj političkoj zajednici najvitalniji su najjednostavniji oblici protohumane biologije. Ali suština društveno-političkog nereda nije u sukobu ideja nego u idejnoj uniformnosti: vladavina prava i tržišna utakmica pretnja su privilegijama stečenim u podeli plena tokom prividne demontaže komunizma i nacionalizma koja je izrodila takođe privid podela na evropejce i primitivce, fašiste i antifašiste, demokrate i radikale. Potrebe i namere i jednih i drugih, poteklih iz istovetnog jezgra, ponovo su sve sličnije. Vučić kao da ponekad priznaje da je u stupici antiliberalnog dogovora. Ili se ja tako osećam. Ukupan javni, politički i intelektualni diskurs, od svakoga ukletog jutra koje nas budi, nalikuje olovnim, tmurnim danima koji su prethodili 12. martu 2003. Svaki zajednički uspešan iskorak, i kultura i nekultura, i intelektualci i debili smatraju promajom koja će nas oduvati umesto da provetri institucije i mentalitete. U ovoj nedelji postaje očigledno i to (možda krivo tumačim Predraga Azdejkovića), da se antiliberalnom otporu svojim monopolističkim levičarenjem priključilo i LGBT liderstvo, umesto da zastupa prava i društvenih manjina i svih nas.