Vladavina pomoću konflikata

Vladavina pomoću konflikata je uslovno moguća (ako se njima dobro upravlja), ali je najčešće bezuspešna, sa negativnim posledicama. Mali je broj ljudi koji misle da konflikti ruše status quo i da pokreću nabolje.

U Srbiji se danas suočavamo sa brojnim primerima konfliktnih situacija. Zar je, na primer, bio potreban konflikt sa nezavisnom institucijom zaštitnika građana na čelu sa Sašom Jankovićem, koji je Skupštini Srbije dao na razmatranje svoj godišnji izveštaj za 2015. godinu, sa kritičkim primedbama na rad državnih organa i institucija! Naravno da nije. Ili, zar je smeo da se dogodi sukob sa vlasnicima objekata u Hercegovačkoj (beogradska Savamala), rušenjem njihovih objekata u izbornoj noći između 24. i 25. aprila, sa „fantomkama“, čime je, u suštini, učinjen težak oblik suspendovanja pravnog poretka zemlje!? Naravno da nije. Ali, ako se sve to desilo, zar je bilo potrebno da se ide na dalje zaoštravanje i potiskivanje problema u zaborav koji ne može biti moguć, umesto da se iskrsli problemi efikasno rešavaju! Ili, na primer, zar je bila potrebna izložba „Necenzurisane laži“ koju je organizovala Informativna služba SNS, bezuspešno uveravajući građane kako se vlast, navodno, neopravdano kritikuje! Izložba je apsolutno kontraproduktivna i samo produbljuje sukob, ne samo sa političkom opozicijom, nego i sa kritičkom javnošću u celini! Nijedna vlast, koja drži do demokratskog principa funkcionisanja države i društva, uz poštovanje slobode misli i izražavanja, takvu izložbu ne bi organizovala!

„Proizvodnja“ unutrašnjih konflikata i nesporazuma se često prenosi i na spoljnji plan, pre svega, na proces pomirenja i uspostavljanja dobrosusedskih odnosa sa zemljama u okruženju, čime se usporava put ka članstvu u Evropskoj uniji (EU), kao strateškom opredeljenju Srbije. Što je najgore, po svemu sudeći, toga će biti sve dok se aktuelna vlast u potpunosti ne oslobodi recidiva načina političkog mišljenja, govora i ponašanja koji je imala u ne tako davnoj prošlosti, zapamćenoj samo po stradanjima ljudi i razaranju zemlje, uprkos pozitivnim promenama koje se odnose na opredeljenje za članstvo u EU.

Konfliktan način mišljenja i ponašanja je uočljiv, pre svega, u političkoj komunikaciji sa Bosnom i Hercegovinom (BiH) i Hrvatskom. Zar je bilo potrebno, na primer, da se na zajedničkom sastanku rukovodstva Srbije i Republike Srpske (RS), povodom referenduma u RS, izbegne zauzimanje zajedničkog stava koji bi bio obeležen odlučujućim uticajem Srbije, kao garanta Dejtonskog sporazuma! Svojim presudnim uticajem na RS, koja se tome, svakako, ne bi protivila, Srbija bi samo potvrdila svoj konstruktivan odnos prema BiH u pogledu uvažavanja njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, koji podrazumeva i činjenicu da se po Dejtonskom sporazumu odluke Ustavnog suda BiH (u konkretnom slučaju odluka o zabrani referenduma) moraju poštovati. Ovako, šta treba da znači: mi smo protiv referenduma, ali se nećemo mešati u odnose RS! Kako tumačiti ovo razilaženje? Čemu je onda služio pompezno najavljivan zajednički sastanak kada je stav RS, na čelu sa Miloradom Dodikom, već bio poznat! Zar stav Srbije nije način (in)direktnog odobravanja referenduma, a samim tim i produbljivanja inače konfliktnih odnosa sa BiH!

Sličnu situaciju imamo i kada je reč o međudržavnim odnosima sa Hrvatskom. Zar je bilo potrebno, na primer, da se povodom uvredljive političke retorike od strane Hrvatske (takva retorika nije trebalo da zasluži toliku pažnju od strane Srbije) žestoko (svađalački) reaguje od strane srpskog rukovodstva, a zatim da se ide na ekstreme: najpre, da nećemo ćutati i da ćemo žestoko odgovarati na svaku uvredu, a zatim da ćemo ćutati i pokazati maksimalnu smirenost i trpeljivost! Srbiji ne odgovara ni jedno ni drugo, već uvek aktivan stav: odmereno političko reagovanje po svakom pitanju za koje se smatra da zaslužuje pažnju, bez daljeg zaoštravanja međudržavnih odnosa. Ili, zar je bilo potrebno da se povodom uvredljive retorike Hrvatske piše žalba (!), odnosno zahtev EU za osudu Hrvatske! A kada je usledio politički korektan i primeren odgovor od strane EU, kakav se i mogao očekivati, zar je bilo potrebno da srpska strana uputi neopravdanu kritiku EU, kada je ona, kao nadnacionalna tvorevina, preko svog ovlašćenog predstavnika, naglasila da nesporazume između hrvatskog i srpskog državno-političkog rukovodstva treba otklanjati u bilateralnim kontaktima.

Vladavina pomoću konflikata ne može imati pozitivne ishode, pa se eventualno nastali konflikti moraju brzo rešavati. Osnovu za prevazilaženje konfliktnih situacija predstavlja iskrena interpersonalna komunikacija, razgovor i dogovor, kao najbolji način da se dođe do kompromisa i pomirenja, kao i do prioriteta koji bi činili glavni sadržaj bilateralnih odnosa. Za uspostavljanje dobrosusedskih odnosa, dakle, nije dovoljno samo ponavljanje opredeljenja za mir i stabilnost, a da se istovremeno ne čine potezi koji tome doprinose. Politika pomirenja koju vodi Srbija, s obzirom na tragičnu prošlost koja je iza nas, mora da bude duboko promišljena i jasno definisana: da prošlost ostavlja istoriji i istoričarima i da podrazumeva praštanje, a ne i zaborav. Ali, pri podsećanju na žrtve i stradanja, ona mora da isključi, pored ostalog, svaku vrstu zapaljivih populističko-nacionalističkih govora i ponašanja. Upravo takav pristup predstavlja bitan elemenat za mir i stabilnost, ali i za dalje produbljivanje ekonomsko-političke i kulturne saradnje sa svim državama na prostoru bivše SFRJ, a posebno sa Hrvatskom i BiH.

Autor je univerzitetski profesor iz Beograda