Laku noć, fudbalska palanko

Završavajući tekst povodom tog veličanstvenog uspeha, izrazio sam nadu da će on uticati da se u našem fudbalu sve promeni nabolje, a ako se to ne desi, onda su titulu džaba i osvojili. Takođe, pre više od godinu dana, pokušavajući da upalim svetlo, probudim fudbalsko i prosperitetno razmišljanje užičke čaršije i fudbalskih moćnika, napisao sam da našoj „Slobodi“ treba znanja i učitelja, treba otac, a ne gospodar, treba spoznaja naše fudbalske istine a ne iluzije i zablude, i da je „Sloboda“ ogledalo naše odgovornosti. Nažalost, nije vredelo.

U međuvremenu fudbalski moćnici su zaboravili mlade šampione. Seniorska reprezentacija se nije plasirala na evropsko prvenstvo. Bili su izbori, neki ljudi u fantomkama mašinama su srušili celu jednu ulicu u Beogradu i svi su se pravili blesavi. „Sloboda“ je kroz takmičenje ispala u treću ligu (kasnije je administrativno vraćena). Savo Milošević se obrukao i predložio Karadžića za orden a novi predsednik fudbalskog saveza postao je Kokeza glasovima svih delegata. Ništa dobro za naš fudbal i za naše društvo.

Ne treba previše mudrosti da bi se spoznalo da je naše društvo potpuno nemoćno i nesposobno da zaštiti vrednosti na kojima bi moralo počivati svako pristojno i civilizovano društvo. Podaništvo, korupcija, bahatost, primitivizam, neodgovornost, pohlepa, proždiru moral, etiku, pravdu i čast a sa njima svaku nadu u bolje sutra. Tako se naše društvo sunovratilo u bezidejnost, izgubilo svoju senku i onda zapalo u mahnitost. U takvoj mahnitosti našeg društva izgubio se i naš fudbal.

Kako se dogodilo da smo naš fudbal poverili samozvanim fudbalskim vizionarima, tobože sposobnim, iluzionistima, neobuzdanim demagozima, improvizatorima, uticajnim pojedincima kojima se daju natprirodne moći, pohlepnim političarima, mafiji, neznalicama, bahatim, sujetnim? Odgovor na to pitanje jeste istina o nama. O našem društvu i našoj svesti. Na istini o nama počiva naša sudbina. A istina je da zaglupljeno čovečanstvo, i mi u njemu, sjajem reklama, globalizacijom, neoliberalizmom i podlošću svetskog ološa gubi i razum i dušu. Svet je, za ološ, predivno mesto za prodaju iluzija. Ne da bi zadovoljio našu potrebu već svoju sebičnost. Zvuči paradoksalno, ali duh palanke i duh plemena koji ni u čemu ne dopušta otpadništvo sugeriše taj mejnstrim. On jeste možda malog i ograničenog dometa ali svako razlikovanje i odstupanje surovo kažnjava kao izdaju najgore vrste. Zato je Kokeza izabran jednoglasno. Palančani su postupili po savesti svog duha štiteći svoje pleme. Tu nije bitan fudbal, bitan je poglavica i nije bitna „Sloboda“, bitno je pleme i iluzija o sutrašnjem uzdignuću. Zato, sunovrat koji nam se dešava nema kraja kao što nema kraja koristoljublju na kome počiva poverenje među istomišljenicima.

Traženje smisla u svemu što postoji i čini život ume da bude teška rabota, zato čovek teži lepršavim, zabavnim i prolaznim stvarima koje su uglavnom besmislene a posle njih ostaje praznina i ništavilo. „Sloboda“ i naš fudbal su opšte mesto našeg mentalnog stanja, i primeri našeg besmisla. „Sloboda“ je klub neodlučan oko toga šta bi želeo da bude i nespreman da uradi ono što je neophodno da bi postao bolji. Ta neodlučnost i nespremnost, isključivost i teror kratkoročnih rešenja, ukidanje dugih staza, iščeznuće jednog malog, svakodnevnog strpljenja i promišljanja su odredile put na raskrsnici uspeha i neuspeha, sjaja i bede, postojanja i nestajanja. Nespremnost da prevlada znanje a ne sujeta, vrlina a ne oholost, vrednoća a ne bahatost, istina a ne iluzija, vremenom nas je priterala uza zid. To je danas klub zatvoren predrasudama ljudi koji ga vode i koji ne trpe tuđe mišljenje. Oni nisu sposobni da disciplinovano sebi, saradnicima i organizaciji koju vode postave jasne fudbalske ciljeve i da zatim zajedno istrajavaju na njihovom ostvarivanju. Ogluveli su na sve što nije ugađanje i laskanje.

Sad je valjda jasno svima da sudbina nije bila milosrdna prema idejama o fudbalu onih koji ga ne razumeju. Nije bila milosrdna ni prema idejama o fudbalu koje nije potvrdila nijedna teorija i nijedna praksa. Valjda sada kada se fudbalsko Užice polako i sigurno vraća tamo odakle je htelo pobeći, misleći da će fuzijom postati neko drugi, možemo shvatiti da nije smisao u fuziji i igrama mešetara. Nije ni u novom stadionu iako je bio neophodan zbog bezbednosti sportista i navijača. Nije ni u reflektorima iako je lepo gledati večernje utakmice. Nije ni u loži iako pruža predivan pogled. Nije ni u pobedi bez ijednog Užičanina. Nije ni u igri reprezentacije, jer hrani iluziju u nama. Smisao je u sistemu koji će omogućiti ispoljavanje onog najboljeg u ljudima a ne najgoreg i u ideji stvaranja i stvaralaštva koje smo se odrekli i dekretom je ukinuli. Ukinuli smo je negativnom selekcijom, favorizujući godinama takozvane trenere u radu sa mlađim kategorijama, čast izuzecima, koji nisu „slobodaši“, nisu pedagozi, nisu vaspitači, ne razumeju metodiku, nemaju fudbalske kriterijume, nemaju cilj, ne poseduju entuzijazam, ne prave selekciju a imaju svoj sopstveni biznis u klubu… I oportunisti su i podanici „bez mane i straha“. I nikada neće stvoriti igrača kakav „Slobodi“ treba.

Krizu našeg fudbala i moje „Slobode“ nisu izazvale crne rupe u svemiru, klimatske promene, navijači, neka crna mačka na putu, zla sudba… Krizu je izazvalo iracionalno ponašanje ljudi koji su zalutali u fudbal, koji su se predstavljali da znaju sve o fudbalu a sada se ispostavlja da ne znaju ništa. A nisu ni dobronamerni prema njemu. Svoj egoizam kriju iza navodne velike odanosti i velike žrtve. Zar nema nikog ko će da šapne toj nadobudnoj birokratskoj gospodi da je naše vreme značajno, da su naša sredstva dragocena, da su oni deo problema i da se problem ne može rešiti povremenim okupljanjem i propovedanjem plemenskog jedinstva? Uz propoved, kandilo i zadah dogme, suđenje Galileju se nastavlja, i fudbalski mrak nad Užicem polako guta svaki razum. Ko će na kraju ugasiti svetlo nije ni bitno.

Do nekog novog jutra, ko zna kad, laku noć, fudbalska palanko.

Autor je fudbalski trener iz Užica