Gorko iskustvo privatizacije SPORT-a

Bez ratnih fanfara, plotuna, krvi, ali barem potoka suza, teških radosnica od srpskog prestrojavanja da se bude deo globalnog vrlog novog sveta, ne samo tekućeg veka. Ili je bar običnim smrtnicima, onih sa tridesetak dana mesečnog rastezanja i dovijanja, ovde oduvek najrasprostranjenijih, ovako uredno „sipano“ (bez lobotomije) dok nisu savladali opštu materiju.

U pomračini straha, pognutih glava bauljaju i naši mediji, makar oni koji su imali (ne)sreću da prežive na ovaj ili onaj način. Dokle – nije poznato, ali jeste, verovatno oročeno. „Sport“ nije jedan od takvih, iako je imao nekakve „grančice“ da se za njih uhvati dok šibaju poplave svakodnevnih tranzicija, nakaradnih privatizacija i čega svega još u bajci o boljem životu i očekivanim žrtvovanjima. Od premise naziva, da se koliko-toliko kloni političkih udara, a koja je podrazumevala deo uspešnog nacionalno-socijalnog miljea, uvek za veći ili manji ponos, razbibrigu, igru… Bavio se najvažnijim sporednim (sportskim) stvarima, koje su uspevale na ovim prostorima (a i šire), bile zanimljiva sitna roba plebsu…

Ali, šta znače 71,5 godina izlaženja (do 16. septembra 2015), u vremena kada su netragom nestajali i mnogo stariji kolektivi (raznih delatnosti), za naše prilike velike tradicije, intelektualna svojina, sve ono što se tako odomaćeno krsti brendom, ali, zapravo je, mnogo više od toga. Šta znači „šaka“ ljudi, vrhunskih znalaca i profesionalaca u odnosu na desetine hiljada sličnih, koji su završavali kao socijalni slučajevi neodređenog vremenskog intervala? Šta znače kilotoni tekstova o sportskim junacima, tragičarima, događajima…? Ovako bi moglo skoro u nedogled, a odgovor bi mogao da bude – izgleda ništa. Ovo nije lament nad „Sportom“, čije je nedavno gašenje samo brzopotezni sled događaja od cirka nepune godine. Pre je krik u tami za poigravanje ljudskim sudbinama uz totalno amnestiranje odgovornosti, empatije, morala, ali i svesti o zakonskim konsekvencama.

Teško je pobrojati sve one koji su postavljali tako jednostavno, a zapravo teško pitanje – zašto je „Sport“ kupio estradni menadžer (zvanično otac Dragomir) Saša Mirković? Kakve veze ima ozbiljno (a tako smo drilovani godinama) bavljenje dnevnom specijalizovanom novinom sa poslom „dogovorimo se da pevaš za 50, pa dobiješ 25 hiljada, a završiš u sali zvanoj šatra“… I koliko god razmišljali ne pada na pamet ništa osim – igre. Ali ne one na zelenom ili dvoranskom pravougaoniku, koji nam je do skora bio životni posao. Početkom oktobra 2015. možda je to i bila neka „igra“ sa značajnom mističnim „i“ da bi se vrlo brzo pretvorila i završila poigravanjem ljudima kao da su tek deo „ansambla“ pozorišta lutaka. Kako drugačije objasniti ponašanje vajnog poslodavca pod firmom „Beoton“ sem – ne zanimate me, ne postojite… Kao ni plate, socijalno-zdravstveni doprinosi, radni uslovi… Jedina izvesnost su bile konstantne neizvesnosti, psihičke patnje za novi tom udžbenika o mobingu… Istina, za razliku od nekog radnog sveta u Srbiji, mogli smo u toalet po slobodnoj volji, pa je izostao trošak za „pamperse“. Kako je počelo, tako se i završilo.

U pozno leto pre godinu dana, kompanija „Novosti“ je prodala „Sport“, do tada svoj sastavni deo za oko 82.000 evra u dinarskoj protivrednosti firmi „izvođačke delatnosti“. Preciznije, prodali su brend, posle „Politike“, najstarijih dnevnih novina, a zaposleni su poput kmetova išli uz „feud“ ili su mogli da odaberu formu tehnološkog viška, uz otpremninu. Formalno, celokupan proces je i obećavao, s obzirom da se „Beoton“ Saše Mirkovića, parafom obavezao da preuzima ugovore zaposlenih iz „Novosti“, plus dvogodišnje izdavanje novina, neotpuštanje… Da sve to nije bilo samo mrtvo slovo na papiru za novog poslodavca. A ima i ona da „papir sve trpi“.

Kao i početni pokušaj prekrajanja ugovora, a da se mastilo nije ni osušilo, za trećinu manjim platama, „sitnica“ poput smanjenja godišnjih odmora, ali i promenu izdavačke politike u reketašku formu. Posle samo dva meseca „druženja“ sa „Beotonom“, glavna tema je postao izostanak plata. Pokušaj razgovora sa „menadžmentom“ se pretvorio u deljenje „komlimenata“ – „škart i neradnici, koji žive u socijalizmu…“ Ne, radnici „Sporta“ stvarno ne poznaju kapitalizam u kojem za svoj rad od 50 do 60 sati nedeljno ostaneš praznog džepa. Valjda da bi onaj „gazdin“ bio pun do vrha.

Uz intervencije Inspekcije rada, u „Sportu“ se s vremena na vreme navlačio po koji deo plate. A poslodavac Saša Mirković, koji je prešao „trnovit“ menadžerski put, na distancu, opušteno se „zabavljao“ sa petnaestak zaposlenih, preostalih od pustih priča, obećanja i projekata, koji, eto nisu mogli da se izvedu za „dođem ti“ dinara. Tih nekoliko, preostalih meseci života „Sporta“, Mirković je pokazao mnogostruki talenat, od glavnog urednika do nekakvog direktora. Uz kačenje zakonski obavezujućih aneksa, a životno nemogućih da se odrade. Jer, malo je bilo svakodnevno raditi štampano, kada je trebalo i ono „olajn“ izdanje. Pa, šta je, uostalom, tako projektovana norma od 700 do 800 naslova po zaposlenom novinaru…

Profesionalci novina u samrtnom ropcu, kojih je bilo koliko za manji sektor dnevnog izdanja, radili su svoj posao kao sav normalni svet. Pa, ako je trebalo dok se „konji ne ubiju skroz“, uz nadu da, ipak, zarade malo te platice. A pošto nisu bili „hrabri“ da se ubiju do kraja, usledili su otkazi. Naravno, nisu mogli da doprinesu sa više od makar 200 priloga mesečno. Prvo dva, u pakleno dobro odigranoj igri „navlakuši“, koji su provocirali ostatak zaposlenih da stanu u odbranu kolega i, zajedno završe na ulici. Nedaleko od socrealističkog zdanja bivše firme i zagubljenih ideala. Jeste, bilo je i pojedinaca koji su poverovali u „časnu reč“ čuvenog lovca (Mirkovića) u mutnom, vratili se radnim zadacima i za mesec i po dana završili sa ključem u bravi „Sporta“.

I, kreće pranje ruku od pokojnih dnevnih novina, ali i sudbine onih koji su se preko noći pridružili armiji nezaposlenih u Srbiji. Od kupca „Beotona“ koji ni 24 sata nije poštovao ugovor, zakon u „bezbroj“ slučajeva upravljanja „Sportom“, odnosa prema radnicima… do prodavca „Novosti“.

Kompanija u kojoj država ima manjinska, ali upravljačka prava prodala je svoj deo „Sport“ iako je privatizacija „Novosti“ jedna od onih 24 famoznih, spornih. Ako se to i „proguta“ jer je u pitanju „dug i težak“ slučaj, šta činiti sa flagrantnim kršenjem kupoprodajnog ugovora? Ili je to možda stvar samo onih koji su to osetili fizički i psihički, ma po životu…

„Sport“ je samo „slučajčić“ na dnu srpskog okeana zauvek tranzitno pokapnih egzistencija i nada sijaset firmi. Sve po slovu zakona, ugovora sa toliko rupa da se rešeto postidi. Nije mali broj onih koji će reći da se za ovakvim dešavanjima u svetu medija, makar malo više prašine podigne no za nebrojenim fabričkim pogonima, privatizovano, na ovaj ili onaj način usrećenim, da kamen na kamenu nije ostao. Osim nepristojno duge kolone radnika koji se nadaju povezivanju još koje godine staža, možda i penziji… poslu već teže… Dojučerašnji zaposleni „Sporta“ bi samo da prestane noćna mora, nazad svoje parče posla…

Tamna je noć, Srbijo…

Tekst je objavljen u dodatku Bilten za samoobrazovanje i društvena pitanja, uciteljneznalica.org