Jeftino je loše

Posle nekog vremena on se pokvari, pa sa popravkom ili kupovinom novog fen vas na kraju košta više nego da ste u startu uzeli neki skuplji. Isti princip se u Srbiji primenjuje i na javne nabavke. I po istom principu „koliko para, toliko muzike“ država se na tenderima odlučuje za onog ponuđača koji da najnižu cenu, pa se posle polako i natenane kaje. Odnosno poništava tender, obnavlja postupke i plaća mnogo, mnogo više. Jer najniža cena, ne nužno, ali vrlo često, znači loš kvalitet.

Tako je bilo sa izgradnjom Žeželjevog mosta u Novom Sadu, čiji je izvođač izabran putem javne nabavke za cenu od 40 miliona evra. Izvođač je kasnio, a cifra se na kraju povećala za 20 miliona evra. Sa Alpinom koja je radila koridore po Srbiji država je raskinula sve ugovore, a ceo proces sa ponavljanjem tendera trajao je više meseci.

Prema podacima Uprave za javne nabavke 80 odsto tendera u Srbiji dobijaju ponude sa najnižom cenom, u EU svega 20 odsto. Takvom lošem rezultatu kumuje i donekle to što se na gotovo polovinu tendera u Srbiji javi samo jedan ponuđač, iz razloga što je malo onih koji mogu da ispune uslove, da ispoštuju često vrlo kratke rokove za pripremu. Sve ovo se polako dovodi u red, proces trajanja postupka javnih nabavki smanjen je sa 77 na 61 dan, transparentnost je znatno veća nego pre nekoliko godina, te se sada u čak 97 odsto slučajeva posao javnih nabavki dobija u otvorenom postupku, a ne direktnim pregovaranjem.

Pre nekoliko dana ministar finansija Dušan Vujović rekao je kako smo prošle godine potrošili 8,9 odsto BDP na javne nabavke, u dinarima 355 milijardi. Rekao je i kako očekuje da bi se u budućnosti moglo uštedeti bar 20 odsto te cifre. A to će biti moguće ako se ne bude gledala samo najniža cena, nego i kvalitet koji se nudi. To je opomena naručiocima, ali i državi koja sledeće godine menja Zakon o javnim nabavkama – da zna u kom pravcu da gleda.