Šutanovac ili šta

Pošto nisam, ne mogu da biram njena rukovodstva ni na lokalnom ni na višim nivoima. Mogu da zakeram, negodujem i pametujem, jer mi nije svejedno.

Da sam član DS, glasao bih za Zorana Lutovca. Deluje mi kao član one DS za koju sam vazda glasao, one čije oličenje je Dragoljub Mićunović. Obrazovan, vaspitan, gospodin čovek. Komšija koji će da pričuva dete i zalije cveće, profesor s kojim možete da razgovarate o Duhu umetnosti Radomira Konstantinovića, Granicama i sudbini Predraga Matvejevića, Etosu pograničja Kšištofa Čiževskog. Čoveka sam video nekoliko puta u životu, ni kafu nismo popili zajedno. Verujem da ne psuje, za razliku od većine političara.

S Pajtićem i Šutanovcem sreo sam se nekoliko puta. Uvek na javnim skupovima. Ni njih ne poznajem privatno. Kratki susreti behu dovoljni da shvatim da oni ne vide ništa zanimljivo u ljudima mog svetonazora, mojih godina i dostignuća. Obojica su puni sebe, drže jedino do onih od kojih mogu da imaju neke koristi, blagonakloni su prema onima koji im se ulaguju. Nisam imao brojeve njihovih telefona, kao ni Lutovčev. Mićunovićev imam, mada ga nisam zvao bar tri godine.

Kao građanin i birač s takvim statusom, nisam razočaran izborom Dragana Šutanovca. Dobio je većinu glasova na poštenim izborima. Većinu članova, a pogotovo većinu birača DS, ne čine moji vršnjaci, ni moji sunarodnici, ni poliglote, ni agnostici, ni ljudi koji svakog jutra čitaju Mihnjikovu Gazetu… Ne znam kakav je obrazovni, socijalni itd. profil članova DS koji su izabrali Šutanovca. Znam da to nisu ljudi koji bi glasali za Vučića, Dačića ili Čanka. Ne znam da li je Šutanovac imao bolju kampanju, da li je zloupotrebljavao stranačku infrastrukturu… Ne znam da li je bilo presudno, kako mi kažu neki prijatelji, uverenje da je on jedini dovoljno tvrd i čvrst da se suprotstavi Vučiću.

Znam da današnja Srbija nije ona iz 1990, ni ona iz 2000. Ni Demokratska stranka ne može da bude ona stara, ona za koju sam stisnuta nosa glasao čak i kad se Đinđić slikao na Palama, pored vola na ražnju. Promenilo se i biračko telo. Iz Novog Sada iselile su se hiljade ljudi. Hiljade su se doselile. Samo iz mog rodnog sela iselilo se više stotina mlađih od 40 godina, nekoliko stotina je umrlo.

Pre četvrt veka tadašnji predsednik DS u Novom Sadu, profesor Mikloš Biro, na jednom skupu dobio je ovacije kad je rekao: „U Vojvodini važi geslo: Komšija pa bog!“. Danas ovacije dobija onaj ko usklikne „Srbija pa bog!“

Članovi DS znali su da je Bojan Pajtić izgubio Novi Sad ponajviše zbog toga što je za gradonačelnika mimo volje članova i glasača postavio svog kuma. Znali su da je Vojvodinu izgubio zbog toga što nije ništa činio za autonomiju i zbog toga što je slušao i podupirao samo ulizice, što su se državne pare delile samo licima bliskim partiji. Zašto bi onda glasali za njega? Ja ne bih, kao što ne bih ni za Šutanovca, kao što nisam imao stomak da glasam za Tadića na poslednjim predsedničkim izborima.

Ne znam koliko su Šutanovac i njegovi glasači doprineli propadanju DS u vreme kad je Tadić uzdizao Đilasa, Jeremića, Dulića, Malovićku i slične koji su stotine hiljada birača odbili od DS. Znam da trenutno samo Šutanovac s ostatkom ostataka ima šansu da prodrma stranku koja je do grla u ledenoj vodi. Ukoliko isplivaju, glasaću za njih, gunđajući u sebi celo izborno jutro. Nikne li u ovoj jalovini nešto što će biti ne samo manje zlo, nego makar malo bolje, znaću za koga ću.