LDP, primer neofeudalne stranke

Govorio sam o „catch up“ strankama a ne o „catch all“ partijama. Oba koncepta su sveobuhvatna ali razlika među njima je značajna. Druge su veliki postideološki „usisivači“ u koje su se pretvorile mnoge stranke na Zapadu, odnosno u njih je ubrzano prerasla i većina partija u zemljama Istočne Evrope koje su uspostavile relativno funkcionalne sisteme. Tu postoji izvesna tradicija, moderan politički koncept, unutrašnja demokratija, niz lidera (bez obzira na pojedinačni primat). S druge strane izrez „catch up“ partije nastao je u Rusiji 90-ih godina, onda kada su stranke nicale i nestajale kao „pečurke posle kiše“.

Pomenuta politička konstrukcija bukvalno odražava jedno od značenja navedene engleske fraze – „dostići“, „sustići“. Evo o čemu se radi: neko od političara bi posle izlaska iz starog tabora ili neki od biznismena – osnovao stranku, smislio ime, nabavio (prepisao) program, zakupio medije. Zatim bi krenuo u iznajmljivanje kadrova; njihov ideološki kontekst bio je nebitan. Neki partijski standardi su se već iskristalisali i u skladu sa tim novo političko preduzeće bi moralo, kako bi ih formalno dostiglo, da regrutuje ljude koji važe kao stručnjaci u nekoj oblasti i koliko-toliko su poznati javnosti. Sve je funkcionisalo po neufeudalnom principu i vrtelo se oko vlasnika stranke. Savremeni velikaš bi okupio svojevrsnu plaćeničku družinu političkih ratnika; neko bi dobijao naknadu odmah, neko je računao na ratni plen. Ali jedno je ostajalo konstanta; sve se svodilo na lične odnose tipa senior – vazal.

Toga je pre dvadesetak godina bilo i kod nas a ne samo u Rusiji. Ipak u uspaljenoj atmosferi koju smo imali, preovlađivale su „prave“ stranke. One su se polako (asimetrično od stranke do stranke) transformisale proporcionalno podelama u kojima su pojedinci preuzimali ne običan primat već punu dominaciju (u početku su i stranke poznate po jakim liderima imale i druge vođe koji nisu bili baš obični izvršioci). Uporedo, preobražaj se odvijao tako da su lično-interesni motivi potiskivali sve drugo. Ideološki naboj koji je nekada postojao, kao i iole moderna predstava o političkom koja je nakratko izbila na površinu sa slomom totalitarnog sistema, doživeli su temeljno urušavanje. To vidimo i po DS i DSS, partijama koje su dugo važile kao odraz više političke kulture od preovlađujuće na našoj stranačkoj sceni. One su takođe prerasle u feudalne partije ili konfederacije takvih frakcija.

A od poslednjeg do rasula samo je jedan korak.

Stranke koje opstaju najčešće nisu ništa bolje u pogledu feudalno-interesne metamorfoze, samo njihovi lideri uspevaju da očuvaju autoritet i disciplinu među podanicima. Pri tome, što su stranke manje dosežu viši feudalni stadijum. A LDP je partija koja je od starta počela kao lični poslovno-politički projekat (sa jakom lobističkom delatnošću), da bi sa vremenom izgubila sve drugo. Postala je najizrazitiji primer neofeudalne stranke kod nas. To su glasači LDP – a važe za obrazovanije od ostalih- dobro uvideli i uglavnom su digli ruke od te stranke. Programske bajke posle dužeg vremena bitisanja pred očima građana, ne mogu da sakriju ogromne mane. Nije dovoljno reći da ste za obrazovanje kao u Nemačkoj, efikasno sudstvo i ko zna koje još reforme i njihove pozitivne rezultate – pa da ste moderni. U političkom životu mnogo je važnije kako se ponašate: da li ste u središtu poslovnih pa i mračnijih kombinacija i da li ste išta pozitivno uradili?

Što se SNS tiče, ta stranka se od preuzimanja vlasti ubrzano kvari. To se dešava na razne načine koji su ranije karakterisali SPS, DS, DSS. Ipak, suviše je velika da bi se u potpunosti svela na „catch up“ neofeudalni model. Po dubini postoje bar napola autonomni regionalni lideri, frakcije, donekle odmetnuta ali još neotcepljena stranačka „plemena“. SNS je „catch up“ – „catch all“ kombinacija, kao što su bile i SPS, DS, DSS dok su se te partije nalazile na vlasti i bile velike. Uz to u SNS postoji još očuvano ideološko jezgro koje neguje bar ponešto od nekadašnjeg naboja. U takvim okolnostima konvertiti, pogotovo dve tipa njih, izuzetno negativno mogu da utiču na tu stranku.

Prvo, tu su oni iz redova stranaka koje malo toga imaju zajedničkog sa „ideologijom“ SNS-a (tu mislim na odnos prema državnom-nacionalnom, jer sve stranke se u Srbiji na papiru zalažu za modernizaciju). Nije bitno ko je za bliže veze sa Rusijom a ko za NATO, ko veruje u EU a ko se samo pravi – ne merim sada opredeljenja iz svog ugla. Stvar je u idejnom haosu, a od njega i zamajavanja građana nikome neće biti dobro. Manipulacije, mešetarenja, potpuna ideološka konfuzija, nikada nisu deo puta već stranputice ma kuda da se ide. Drugo, radi se o kadrovima partija koje su se iskvarile preko svake mere. LDP je spoj i jednog i drugog i zato je kancerogeni faktor za SNS. No, ta partija nije direktno naročito ugrožena od LDP kadrova. Da jeste bilo bi manje problematično.

LDP kadrovi gotovo i da ne ulaze u SNS. Radi se o tome da ih vrh te stranke instalira u razne pore sistema. Isto važi i za kadrove poreklom iz nekih drugih partija. Sve to znači samo jedno, da se uspostavljaju veze tipa senior – vazal, ne samo u strankama već i u državnim i paradržavnim ustanovama („nezavisni“ vazali kojima je uloga da još brutalnije lično služe). Tako naš sistem postaje „catch up“ na kvadrat, a priče o kadrovskim kvalitetima „nezavisnih eksperata“ su često samo izgovor. Da se osvrnem samo na primer Bojana Đurića (nekada potpredsednika LDP). Iz njegove biografije se vidi da nema nikakvo poslovno iskustvo (izuzev ako ga ne krije), a kamoli u domenu rada u Privrednoj komori. A sada je on doveden da je reformiše. Ako je lider SNS ili neki drugi tamošnji velikaš procenio da im treba Đurić, to je legitimno. Ali onda je trebalo da ga regrutuju kao poslanika ili partijskog glasnogovornika. Uz sve mane koje sam u tom kontekstu pomenuo na relaciji LDP – SNS transfera, te stvari bar zna da radi. Međutim, da SNS ne bi revoltirao svoje birače, Đuriću je posredno nađeno mesto. Poveren mu je posao kojim se nije bavio, a zapravo ga viđamo kao vladinog promotera u medijima. Ne deluje mi to kao dobar osnov za modernizaciju srpskog društva.

Autor je politički analitičar