Opet Milo

Sledstveno tome i političari koji ih predvode trebalo bi da budu demokrate. Zvanično i jesu, ali bivši i sadašnji vladari u republikama bivše SFRJ, otvoreno ili skriveno, mnogo bi voleli da liče na „najboljeg sina naših naroda i narodnosti“ Josipa Broza Tita. Neki se sami s Titom porede, tvrde da su i bolji, da su više izgradili. Drugi više vole da njihovu „državničku mudrost“ analitičari i mediji porede sa, zna se, jednim i jedinim. U tome je šizofrenija. Nije moguće biti istovremeno demokrata i diktator. A izigravati Tita 2016. nije baš umesno.

Jedan od vladara republika bivše Jugoslavije, ispunjava, međutim, više uslova za poređenje s Titom, Milo Đukanović, naravno. Neki ga nazivaju i Titovim političkim unukom, što sigurno zgražava onaj deo Crne Gore koji se seća besplatnog školstva, zdravstva i solidnog standarda u Titovoj Jugoslaviji. Ničeg od toga u Crnoj Gori nema. Država ima ozbiljne ekonomske i socijalne probleme, kao i sa organizovanim kriminalom i poštovanjem ljudskih prava, ali Đukanović je, pored toga, uspeo da dobije ko zna koje izbore po redu. Na vlast je zaseo 1991. godine kada je imao samo 29 godina. Vlada već 25 godina, što je duže od NJegoša, kraće od Svetog Petra Cetinjskog i knjaza, kasnije kralja, Nikole, koji je vladao čak 57 godina. Neće verovatno uspeti da obori njegov rekord, kao što se možda neće približiti ni Titovim godinama vladavine, bilo ih je 35, ali Đukanović je dokazao da je najsposobniji političar ovih prostora.

Bio je Miloševićev saradnik i velikosrbin, onda je 1997. okrenuo leđa i Miloševiću i svom glavnom saradniku Momiru Bulatoviću. Okrenuo se Crnoj Gori i Zapadu i ne skreće s puta. Za razliku od mnogih poštovalaca Titovog dela koji smatraju da, poput Broza, moraju da žongliraju između Zapada i Istoka, Đukanović se jasno odredio – pravac EU i NATO. Toliko je odlučan da je i Rusiji uveo sankcije. Činilo se da će to izazvati velike potrese, ali Đukanović je i sankcije i odgovor Moskve preživeo. Štaviše. Predizbornu kampanju vodio je pod geslom – očuvajmo nezavisnost i evroatlantsku budućnost. Nije osvojio apsolutnu većinu, ali sva je prilika da će, uz podršku manjina i socijaldemokrata, zadržati vlast. Šta je tajna Đukanovićevog uspeha? Talenat? To što je učio od najboljih aparatčika, Saveza komunista? Slaba opozicija? Crnogorskoj opoziciji, koja ne priznaje rezultate izbora „na dan državnog udara“, treba priznati da se za ove izbore ozbiljno pripremila i biračima ponudila „od Silvane do Nirvane“, rusofile, srpske nacionaliste, crnogorske patriote, građanske orijentacije… i opet su izgubili. Ali i Milo će jednom izgubiti. Ili možda neće?

Da nije bilo hapšenja grupe „terorista“ iz Srbije, predvođenih bivšim komandantom Žandarmerije Bratislavom Dikićem, crnogorski izbori prošli bi prilično nezapaženo u Srbiji. Kako je tome prethodio niz obračuna u srpskim gradovima, za koje se sumnjiči crnogorska mafija, ispalo je – „ko tebe mafijom ti njega teroristima“. Pošto zvanična Podgorica ne sumnjiči Beograd da stoji iza „terorista“, koji su verovatno imali ulogu da „motivišu“ birače DPS i čiji predvodnik Dikić ionako nije poznat kao simpatizer Vučićeve vlade, kao što ni zvanični Beograd, za razliku od nekih prethodnika, Đukanovića ne naziva vođom mafije, prepucavanja na ovu temu verovatno su tek kratkotrajna izborno-medijska epizoda.

Bez obzira na jučerašnje naslovne strane ovdašnjih tabloida, buduća Vlada Crne Gore i aktuelna Vučićeva verovatno će imati dobre odnose, a brojni kritičari Mila Đukanovića u Srbiji ne treba da zaborave njegov značaj. Jer da se Milo 2006. nije izborio za samostalnu Crnu Goru, ne bi bilo ni nezavisne Srbije.