Zajedničko kupatilo

Ako neki istoričar ikada bude odlučio da na neki način obeleži sedmodnevni period Vučićeve vlasti u Nišu, ta epoha mogla bi da se zove: „Vlada sa zajedničkim kupatilom.“ Pošto se zajedničko mišljenje u Vučićevoj vladi podrazumeva, zajedničko kupatilo je pokazalo jedinstvo vlade u celini.

Srpski ministar je spreman da spava u kasarni i ustane ko vampir ako otadžbina zove. Međutim, ako Vučić zove, spreman je na još veće podvige.

Tako su članovi Vlade već u četvrtak predveče počeli konsultacije o neophodnim jutarnjim tehnikama kako bi u petak ustali točno u pet, kako kasarnski kućni red nalaže, radi donošenja historijskih odluka. Koje je, uzgred budi rečeno, Vučić već doneo. Zato im je, valjda, u agendi za put u Niš i pisalo: „Glavu možete komotno ostaviti kod kuće, ali obavezno ponesite desnu ruku, radi dizanja.“

Sednice Vlade i kad nisu u Nišu, tvrde malobrojni očevici, neverovatno liče na koreografsku tačku: svi uigrano podižu desnu ruku, samo što ne njišu kukovima.

Konsultacije oko jutarnjih tehnika članova Vlade Srbije tekle su po planu:

– Ja, gospodo, majke mi, ne znam kako da ustanem u pet? – požalio se tokom redovnih grupnih konsultacija u zajedničkom kupatilu jedan član Vlade, koji nije neki ranoranilac, a ne bi želeo da ga proglase za Brankovića Vuka, koji, takođe, u jednoj sličnoj situaciji nije ustao na vreme.

– Kolega – javio se drugi član Vlade – buđenje na sabajle je ko četiri ocila… Jedino što umesto četiri S, ima samo tri – Shave, Shower, Shit. Ja mogu to sve za 15 minuta. Kad ustanem, prvo moram da se obrijem, onda istuširam, i na kraju…

– Zar se ne zbuniš i pomešaš stvari ponekad. Recimo, istuširaš se penom za brijanje? – zapitao se drugi.

Ceo taj spektakl za zadovoljavanje najnižih poriva širokih narodnih masa sa pravom glasa i jeste smišljen da bi kao najjači utisak ostala ta biblijska požrtvovanost: da od tolikih hotela u Nišu, premijer izabere baš sumornu zgradu topovsko-haubičkog diviziona i tamo ugura sve ministre, osim ministarki kojima valjda u vojnoj knjižici piše: nesposobne za vojsku.

Kad političar odluči da prespava u skromnom sobičku kasarne, verujte mu da je iskren samo ako se to sazna tek za 30 godina u njegovim memoarima. A ne u svim medijima istog dana kada je odlučio da tu prespava.

I počelo je tako što se premijer slikao kraj svog tvrdog kreveta, svog jednostavnog ormana i noćnog stočića u niškoj kasarni, jerbo valjda široke narodne mase obožavaju da ture nos u tuđu spavaću sobu.

A završilo se sedam dana kasnije slikom premijera u drugom sakou, ali u istoj sobi, ispod naslova: „Samo premijer i dva ministra ostali u kasarni“. Što ukazuje da će uskoro rekonstrukcija onih koji su pobegli iz vojske zvane Vlada, preskačući ogradu.

Još kada su počinjali svoj juriš na Srbiju, naprednjaci su imali jasnu ciljnu grupu. Svuda sa sobom vodili su „Kursadžije“, putujuća trupu poznatu po dramskoj adaptaciji viceva tipa: „Ide deda ulicom kad iza ćoška ubije ga šporet.“ Glasači se smejali, smejali, pa se pet godina kasnije ne zna da li kao prethodnica naprednjacima idu „Kursadžije“ ili kao prethodnica „Kursadžijama“ idu naprednjaci.