Vrh negativne selekcije

Panoramsko razgledanje grada otvorenim autobusom, šetnja Kalemegdanom i gluvarenje kroz centar imaju svojih čari. Večita gužva u Knez Mihailovoj, prepuni kafići u radno vreme (koliko mnogo turista, pomisle neki!) i prodavnice sa vrlo pristupačnim cenama za strance, ostavljaju na prvi pogled utisak uređenog, gostoljubivog i zanimljivog grada, kao i zemlje čija je prestonica.

Iza prijatne spoljašnjosti koju Beograd nudi, krije se mnogo manje ljupko lice srpskog društva iscrpljenog pošastima koje već skoro tri decenije kidaju građansko tkivo u Srbiji, unesrećujući njene stanovnike. Ratovi, nacionalizam, privatizacija koja se mahom svela na otimačinu, korupcija u svim sferama društva, siromaštvo, lažne mesije – a iznad svega gubljenje sistema vrednosti i koraka sa svetom, učinili su da je Srbija već dugo vremena duboko bolesno društvo.

Ovde prosečan građanin danas ne živi ni normalno ni srećno. Ogroman broj ljudi je bez posla, a najveći broj zaposlenih radi za veoma mala primanja koja su uglavnom nedovoljna za pristojan život, često čak ni za prostu reprodukciju. Nasilje stiže sa svih strana – od bahatih pojedinaca, države, sa TV ekrana. Ne postoji elementarna pravna, imovinska, pa čak ni lična sigurnost građana. Primera ima bezbroj, a svakako je najdrastičniji od njih rušenje u Savamali gde su se isprepleli svi ovi aspekti. U senci „velikih uspeha policije“, kriminal cveta, porodično nasilje je učestalo, ubistva su gotovo svakodnevna pojava, a sve su češća i samoubistva, kako starijih građana tako i mladih – događaju se i samoubistva tinejdžera! Starosna granica nasilnika vrtoglavo se spušta naniže i obuhvata čak i bizarne slučajeve nasilja među decom u osnovnoj školi. Struka, znanje i opšti interes se ne poštuju, već se silom, pa čak i promenom zakona, nameću pojedinačni interesi – najbolji primer je projekat „Beograd na vodi“. Negativna selekcija uzela je maha u svim segmentima, po principu istovetnosti od vrha pa do dna u gotovo svim državnim institucijama. Mahom svuda, međuljudski odnosi su loši i na granici incidenta, a stručnjaci su prinuđeni na povlačenje pred najezdom onih sa kupljenim diplomama i lažnim doktoratima. Obrazovanje, kultura i nauka zapostavljeni su i duboko potcenjeni – umesto kulture, podstiče se subkultura na najnižem nivou. Zdravstvo je na izdisaju. Zavladala je opšta apatija – u gradskom prevozu teško se može sresti nasmejano lice. Čini se da u društvu nema dovoljne energije koja je potrebna da bi se preokrenula situacija, pa nije ni čudo što je ponovo, kao i devedesetih, sve više visoko obrazovanih ljudi – prvenstveno mladih, koji napuštaju zemlju i traže sreću u dalekom svetu.

Kako se sa ovim problemima nosi vlast? Zauzeta tumaranjem između Evropske unije i Rusije i (ne)rešavanjem već rešenog kosovskog pitanja, aktuelna vlast zabija glavu u pesak za krucijalne probleme građana, dok povlašćeni pojedinci bliski samom vrhu izvlače ogromnu dobit. Afere sustižu jedna drugu, nekompetentnost na najvišim funkcijama u zemlji je gotovo groteskna ali njihovog razrešenja nema, jer izvršna vlast proždire ostale grane vlasti – kako zakonodavnu, tako i sudsku. Poput faraona, zemljom upravlja jedan čovek. Umesto proklamovanog obračuna sa kriminalom i korupcijom, sa čime je SNS 2012. godine došla na vlast, imamo selektivnu pravdu u službi pojedinaca. Oni koji, baveći se čestito svojim poslom, ukazuju na greške vlasti i u skladu sa zakonskim ovlašćenjima traže da se iste isprave – a to su pre svih zaštitnik građana Saša Janković i poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, bivaju žigosani kao „državni neprijatelji“ u provladinim tabloidima i protiv njih se pokreće besprizorna hajka, a nagoveštavaju se i krivični postupci. Istinska sloboda medija nikad nije bila u gorem položaju. Sve to svedoči o jednoj krajnje nedorasloj i nesposobnoj, primitivnoj, bahatoj, korumpiranoj i nezajažljivoj vlasti koja je potpuno nesvesna uloge koja joj u državi pripada. Ova vlast nije u funkciji demokratskog društva, ona ne personifikuje državu već samo partikularne interese.

Opozicija, koja bi trebalo da čini sastavni deo demokratskog društva, u današnjoj Srbiji je nemoćna – fragmentirana, međusobno posvađana i satanizovana kroz tabloidne medije bliske vladajućoj stranci. Ovde vlast političkog protivnika ne doživljava kao takvog, već kao neprijatelja koga treba uništiti i zatreti. Otud su ponovo oživela i učestala prozivanja „državnih neprijatelja“, pravljenje spiskova „izdajnika“ i „stranih plaćenika.“

Na sve ove devijacije navikavamo se malo po malo, a u nedostatku rešenja, standardi nam opadaju iz godine u godinu, iz meseca u mesec, iz dana u dan. Naizgled neprimetno, nekadašnji građanski svetionici slobode i jednakosti poput televizija Studija B i B 92, otuđili su se od građana, otišli na „onu stranu“ zarad nečijih političkih interesa i profita, a da značajnijeg otpora građana nije bilo. Saživeli smo se sa abnormalnošću i čini se da izlaza nema.

No, da li je baš tako? Za izlazak iz ove teške situacije nema prečice niti lakih rešenja, ali putokaz postoji. Za početak, neophodno je da se vrati poštovanju Ustava i zakona bez ikakvih izuzetaka. Kakvi god da su zakoni ove države, oni su važeći i sve dok se ne budu promenili, moraju se primenjivati. Svim institucijama treba vratiti njihovu nadležnost i odgovornost što im je sada praktično uzurpirano.

Obrazovanje, nauka, kultura i zdravstvo, osnovni su stub zdravog društva i u tom smislu mora se postići konsenzus, jer u suprotnom ovo društvo je bez perspektive. Potrebno je odmah prekinuti sa iskrivljenim slikama stvarnosti, njenim ulepšavanjima i lažnim obećanjima koje iznosi pre svega predsednik Vlade. Istinom se ne sme i ne može manipulisati, sve je proverljivo i dokazivo. Neki ljudi mogu da se se lažu sve vreme, svi ljudi mogu se lagati neko vreme, ali ne mogu svi ljudi da se lažu sve vreme.

Sloboda medija i javnost rada državnih organa, apsolutni su preduslov opstanka svakog demokratskog društva. Treba ukinuti tabloide koji truju narod jer emituju laži, huškaju ljude jedne na druge, hrane se tuđom nesrećom i krvlju, pozivaju na linč – uostalom, neki od njih su već odavno ispunili uslove da nestanu sa kioska. NJihovim uklanjanjem, stepen ozdravljenja srpskog društva bio bi ogroman. Uz tabloide, moraju se ukinuti i rijaliti programi na TV kojima caruju primitivizam, glupost, nasilje, često i osvedočeni kriminalci, a čiji „glavni junaci“ postaju idoli mladih, deleći im autograme i, što je još gore i opasnije, svoje pogubne vrednosti.

Umesto beskrajnih pridika predsednika Vlade o tome kako su Srbi lenj i neradan narod, treba napraviti red u sferi rada. Preduslov je uvođenje zdrave poslovne klime i ukidanje negativne selekcije od samog vrha pa do dna – treba omogućiti da se na svako radno mesto dolazi putem konkursa a da o tome odlučuju najkompetentniji. Zaposleni koji pružaju najbolje rezultate treba da budu stimulisani kako bi pružili još više, a oni koji se ne zalažu, ne znaju ili neće da rade – kakvima obiluje javni sektor, ne mogu imati ista primanja. Minimalna cena rada mora biti dogovorena na pristojnom nivou između Vlade i sindikata i strogo poštovana od svih učesnika. Privatnom sektoru treba ostaviti apsolutnu slobodu u pogledu zarada, uz poštovanje zakona. Umesto favorizovanja krupnog inostranog kapitala, neophodno je da se jednaka šansa pruži našim građanima kako bi se dao podsticaj malim i srednjim preduzećima, čiji je interes svakako veći i dugoročniji od interesa stranaca. Poreska politika treba da se menja i da bude usklađena sa stvarnom imovinskom snagom građana.

Da bi se sve ovo sprovelo, potrebna je samo politička volja vlastodršca. „Samo?“ Tako malo, a tako daleko, ali ne i nedostižno! Vladajuća koalicija je pokazala svoje domete i iscrpela se kroz četiri godine na vlasti. Neophodna je promena. Ona snaga koja u sledećem periodu bude uspela da probudi novu energiju kod građana i ponudi viziju, imaće šansu da od Srbije konačno napravi zdravo društvo.

Autor je profesor iz Beograda