Doguzeljah, dakle, i ja na Sajam knjiga da bi se po ko zna koji put uverio da je žalopojka o krizi knjige – bajagi ugrožene vizuelnim medijima – najobičniji lažni mit, poput svojevremenog mita o „kraju romana“ koji su, po svemu sudeći, sklepali romanopisci nesposobni da svoja sočinenija privedu kraju.
Ne samo da nema krize knjige, nego se pre može govoriti o hiperprodukciji kojoj famozna digitalizacija i kompjuterizacija samo idu naruku, jer je proces štampanja knjiga ubrzan do to mere da liči na drevni vic o socijalističkom vizionaru mehanizacije koji je snatrio o mašini u koju na jedan otvor ubaciš svinju, da bi na drugom kraju sa pokretne trake izlazile krmenadle, pršuta, kobasice.
Legnem tako sinoć, ugasim svetlo i pre utonuća u san odam se upoređivanju ovog sajma i onog od pre tridesetak godina. I evo čega sam se prisetio. Ondašnji veliki izdavači – Prosveta, Nolit, BIGZ – po današnjim merilima uopšte nisu bili veliki. Ne računajući prevođenu literaturu, svaki od tih uglednih izdavača je godišnje objavljivao – nemojte me držati za svaku brojku – po deset-petnaest romana i zbirki priča, petnaest do dvadeset zbirki pesama, po nekoliko knjiga eseja i ponešto iz ostalih žanrova.
I tada je bilo takozvane „treš“ literature, ali se ona u ono vreme prodavala po trafikama, kao što sada na istim mestima prodaju vrhunske knjige, samo li se pročuju ili budu nagađene NIN-ovom nagradom. Nemam ništa protiv toga. Svako mesto je dobro za prodaju knjiga. Nekoliko bisera u mojoj biblioteci sam kupio od uličnih prodavaca.
Ima tu još razlika. Takozvano „drugo izdanje“ neke knjige – treće, četvrto i peto da ne pominjem – u socijalističkoj Srbiji bilo je ravno biblijskom čudu, koje se, istina, događalo u gotovo pravilnim vremenskim razmacima, poput recimo, CA bluesa, Mike Oklopa, Knjige o Milutinu, Bulatovićevih LJudi sa četiri prsta, Šćepanovićevih Usta punih zemlje ili Pavićevog Hazarskog rečnika, koji je docnije i po svetu pravio ršum.
Tiraži knjiga su, međutim – bar u slučaju vodećih pisaca – bili veliki, a naročito su se povećali kada je BIGZ uveo zapadnu novotariju – ediciju jeftine džepne knjige – u kojoj su dela Kiša, Pekića, Bulatovića i drugih štampana (odjednom, ne izdanje po izdanje) u po deset-petnaest hiljada primeraka, na šta se u današnje vreme, na mnogo većem tržištu, ne odvažava ni Galimar.
Ondašnja politika se – za razliku od današnje – za divno čudo držala podalje od Sajma, jer se sve ono što politici nije bilo po volji rešavalo pre sajma, ako razumete šta hoću da kažem – mislim tu na nepoćudne knjige, a bogme i autore. Ustanovu nepoćudnih otvarača Sajma uveo je mnogo kasnije, Đole Vukadinović, kome je ove godine valjda srce na mestu jer je Sajam otvorio prvosrbijanac Ivan Negrišorac.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
