Statisti i aplauzi

A to je da zaposleni u javnim preduzećima, mada se ovo može proširiti i na opštinske i gradske službe, imaju „radnu obavezu“ da budu na događajima na kojima je funkcionerima vladajuće partije potreban narod.

Iliću je posredno odgovorio i premijer i lider SNS Vučić isto veče po otvaranju puta. „Kažu: ‘dobili botovi sendviče, pa došli na otvaranje’. A tamo je bio neki pristojan svet, narod, koji se raduje uspesima. Tu nije bilo sendviča, oni ne rade za sendviče, već za svoju decu. Neću da govorim o onim drugima koji jedu sendviče od kavijara, zlatnog, a to plaćaju neki stranci“, naveo je premijer za RTS.

Još nije zabeležen neki važniji događaj poput otvaranja puta ili mosta, na kome je učestvovao premijer bez mase manje ili više razdraganih pristalica, koja uveličava atmosferu potrebnu za medijsko praćenje. S druge strane, o načinu za pribavljanje takve podrške se zna mnogo i mnogo se šali ili žali na društvenim mrežama. Dele se vickaste SMS poruke koje sadrže uputstva u koji se autobus ukrcati i kako ne zalutati na pogrešno mesto, postavljaju duhoviti komentari… Ali, javni otpor ovoj praksi ne postoji.

Možda zato, i to treba istaći, što tu praksu uopšte nisu izmislili naprednjaci, možda čak ni Slobodan Milošević u „događanjima naroda“ s kraja 80-ih, već seže u dalja socijalistička vremena „radnog naroda“. Budući da se višedecenijski stopila sa političkim životom, postala je manje ili više podrazumevajuća, makar ponekad i bizarna. A neke ozbiljne pobune protiv tako simuliranog političkog aktivizma gotovo i nema. Sem, ako se u to ne računaju akademske rasprave o tome da se višepartizam sveo na klijentelistički i feudalni odnos na svim nivoima. U kome partija – zaštitnik zahvaljujući kome se dobija posao ili pozicija pretenduje na obavezu da joj se lojalnost iskaže po potrebi protokola. Nije da slične pojave ne postoje i u drugim državama – ponegde glasači očekuju da partija za koju glasaju brine o njihovom zaposlenju i materijalnim interesima. Ali, partije su tradicionalnije ukorenjene i ta igra se igra sa manje licemerja nego u Srbiji, gde i građani i lideri partija ne veruju jedni drugima. I vrebaju trenutak kada će jedni drugima videti leđa i kada će doći neka druga vlast, sa drugim oznakama na autobusima za sakupljanje statista za podršku. Aplauzi će verovatno biti istog intenziteta.