Auto-ćorsokak

… pa se zdravo naljutio na selo, ali nije na podobje onog čobančeta u znak protesta odsekao Crven Ban, nego se narogušio i srpskom narodu i senatu otkrio rupu u saksiji – da su veliku razdraganu masu okupljenu da uveliča slavlje sačinjavali uglavnom zaposlenici područnih javnih preduzeća kojima je – za slučaj nedolaska – bilo zaprećeno „minusom“, a možda – ko zna – i nogom u dupe.

Bez ikakve namere da umanjim značaj ovog građevinskog poduhvata, držim da će od auto-puta – čak i kada njegova kilometraža, kako je Oco namerio, prevaziđe Titovu – biti mala vajda, sve dok Srbija umesto pravne države bude seosko kulturno umetničko društvo i amatersko pozorište i sve dok se političari i državnici, umesto poslovima iz opisa radnih mesta, budu bavili lošom koreografijom i još lošijom režijom.

Nadalje, sve dok se ljudi budu silom, ucenama i pretnjama primoravali da glumataju oduševljenu masu na „veličanstvenim događajima“, u Srbiji neće biti slobode u pravom smislu reči, a ne treba valjda dokazivati da bez slobode nema nikakvog napretka, a još manje „zemlje zadovoljnih građana“.

Posmatrajući na televizoru svečano otvaranje deonice, pažnju mi je privukla nekolicina momaka odevenih u narodne nošnje – zasigurno pozajmljene iz fundusa lokalnog KUD-a, jer takva odela više niko u Srbiji ne nosi – koji su u razdraganom trku telima „presekli“ crvenu vrpcu, što je, pretpostavljam, trebalo da simbolizuje radnu pobedu celog naroda, a na momenat sam se zgranuo kada sam u narodnoj nošnji (privremeno) ugledao i Zorannahu Mihajlović, što je – srećom po nju – bilo optička varka: neka devojka u nošnji beše stajala ispred nje, slike se stopile, pa mi se prividelo. No, ne treba se zavaravati, da je drugačije bilo naređeno, obukla bi Zorannah nošnju kao bela lala, možda bi se i u kolo – neizbežni topos veličanstvenih svečanosti – uhvatila.

Deo, pak, populacije, naročito medijske, na koje je pala senka sumnje da se nisu obradovale autoputnoj deonici, u međuvremenu je proteran kroz toplog zeca režimskih tabloida, koji su ih, kako to već ide, optužili za „strano plaćeništvo“ i ostale veleizdajničke radnje, što me je po ko zna koji put uverilo da Srbija nema snage – ili neće – da probije opnu orijentalne začaranosti, potuljenosti i pokvarenjaštva, da će – umesto da živi punim plućima – do unedogled nastaviti da tavori i životari, a da će i kada jednoga dana budu završeni, svi koridori poslužiti samo zato da se iz jednog ćorsokaka brže stigne u drugi.