Kolektivno silovanje

Istovremeno, opet kao posledica „uslovnog refleksa“, tekst ima intenciju da pruži donekle (i ako je moguće) drugojačiji pogled, ne samo i ne isključivo na teme koje su u pomenutom pismu otvorene, već i na čitav „splet nesrećnih okolnosti“ koje izvesno vreme opterećuju, unazađuju i satiru novopazarsku čaršiju.

Na početku, želim da napravim nekolike napomene. Prvo, mojoj koleginici u nastavku teksta obraćaću se na „ti“ jer se znamo i siguran sam da mi to neće zameriti. Drugo, kao neko ko nije „Pazarac“ (u kontekstu koji se koristi da označi osobu koja ima „pazarske korene i tradiciju“) daću sebi za pravo da se, obzirom da gajim izvestan stepen interesovanja i promišljanja o temama koje su društveno važne, pozabavim aktuelnim dešavanjima i situacijom u Novom Pazaru.

Draga Aida, sa tobom najpre želim da podelim par zapažanja koja se konkretno tiču tvog pisma. Radi se o detaljima koji su kod mene upravo i izazvali „refleksnu reakciju“ zbog koje i pišem ovu „sitnu knjigu“. Prvo, pismom si se obratila premijeru. Pretpostavljam, međutim, da ti je dobro poznato da taj čovek od kada je došao na vlast ne živi u ovoj zemlji i tvoje pismo mu najverovatnije ne može biti uručeno. Taj čovek, poznato je, živi u nekoj obećanoj zemlji u kojoj teku med i mleko, a BDP raste najviše u Evropi. Zašto bi onda tog istog čoveka zanimala nekakva vladavina prava i njena primena na bilo kakav pokušaj gradnje bez dozvole ili uzurpacije kulturnog nasleđa u tamo nekom Novom Pazaru? Baš zato što ne živi u ovoj zemlji bilo mu je lako da (u okviru koalicionog sporazuma!) obeća da će nekom univerzitetu dati akreditaciju. Šta ga briga, neće on da se školuje na tom univerzitetu.

Drugo, možda ključni momenat koji želim da postavim u fokus naše zajedničke pažnje, a čini mi se da tvoje pismo potvrđuje opravdanost mojih namera, jeste pitanje: Kako smo i zahvaljujući kome ili čemu došli u situaciju da nevladine organizacije u Sandžaku i mi, svako od nas pojedinačno, budemo i ranije, ali naročito u poslednje vreme, jedina brana od nasrtaja na zdrav razum, slobodu, pravo i pravdu u ovom gradu? Na ovo pitanje u ovom trenutku odgovor delimično nalazim u samoj definiciji posla kojim se bavimo (uvek na braniku otadžbine!). Drugi deo odgovora, sumnjam, leži u činjenici da nas „neko“ vešto i majstorski „namešta“ kako mu odgovara i to sve vreme gleda sa strane, sa bezbedne udaljenosti. Hajde da o tome ko je taj „neko“, zašto to radi i zašto smo mi (možda) sami to dozvolili još malo razmislimo.

Treće, neizostavni deo tradicije svih naših porodica, koje vekovima opstaju u nikada lakim životnim okolnostima na prostoru Sandžaka, jeste poruka da treba čuvati obraz. I da se dug mora odužiti. Taj amanet svi nosimo. U kontekstu vremena i okolnosti u kojima živimo, ubeđen sam da nosimo na plećima obavezu ne samo da odužujemo dug koji nam je ostavljen u amanet, nego i da unapred odužujemo dug prema svojoj (i svoj) deci koja će ovaj prostor „naslediti“ od nas. Naš je dug time još veći. Znam da ćeš se složiti.

Novi Pazar se danas, zahvaljujući dvoipodecenijskom odmeravanju snaga „lokalnih političkih i verskih elita“ (elita – to zvuči baš onako moćno) nalazi, dakle, u nepodnošljivoj i gotovo bezizlaznoj situaciji. Dugotrajna „igra prestola“ na jednom ograničenom i skučenom prostoru iznedrila je raznorazne seoske razbojnike, ali i vešte manipulatore, prodavce magle, prevarante različitih fela, secikese, trgovce tuđim životima i sudbinama, lažne doktore svih nauka i još mnogo toga. Strašno je koliko su nas uzjahali i čvrsto zauzdali. Uzjahali su i svaki dan su sve sigurniji u svojim sedlima. A to sedlo jeste „naša zajednička imovina, naše nasleđe, baština i tradicija“. Ali to sedlo jesu i ministarske i poslaničke fotelje, fotelje po skupštinskim i upravnim odborima, fotelje po lokalnim samoupravama i opštinskim institucijama i preduzećima, razni akreditovani i neakreditovani univerziteti i večernje škole po šupama i barakama, osnovne i srednje škole preplavljene hladnim oružjem, zdravstvene ustanove sa listama čekanja i bez gaza i lekova, džamije, džemati i paradžemati, privatizovani i neprivatizovani mediji i portali… Ako sam nekog izostavio sa spiska neka mi ne zameri i neka se sam dopiše. NJihovo sedlo su i naše sluđene glave i isprani mozgovi. Jer sve to traje 25 godina i to je ostavilo traga. Svi smo mi, draga Aida, u stvari žrtve višegodišnjeg kolektivnog silovanja dokazanih višestrukih prestupnika koje nema ko da pošalje na „robiju“.
Novi Pazar se nalazi na nekoj vrsti prekretnice. Ovako više ne ide. Hoćemo li uspeti da bilo šta promenimo najverovatnije će, kako sada stvari stoje, zavisiti od nekolicine hrabrih ljudi. LJudi koji neće imati šta da izgube. A ti su ljudi najopasniji po svaki pokvareni sistem. Sebe, i tebe Aida, ubrajam u te ljude. Znam da ih ima još.

Autor je koordinator u NVO Akademska inicijativa „Forum 10“