Novobeogradski zid

… – a naročito u poslednjih nekoliko godina – urušile sve „tekovine“ tog istorijskog demoliranja, ako ih je nekih tekovina uopšte bilo, u šta sve čistije sumnjam.

Jer pazite, pre tog spektakularnog rušenja svet jeste bio guravo mesto – takav je od nastanka – ali mi se sa famozne istorijske distance čini da je ipak bio nekako mirniji i da se u njemu neki red i poredak ipak znao. Mnogo se tih davnih novembarskih dana očekivalo od simboličnog kraja hladnog rata i ukidanja bipolarne podele sveta, mislilo se da je pobeda mira, demokratije, tržišne ekonomije, ljudskih prava i ostalih bla-bla-blaova na dohvat ruke, ali se brzo pokazalo da uzalud behu sve tadašnje nade jer su umesto hladnog započeli vrlo vrući ratovi, a svet se od bipolarno podeljenog izmetnuo u bipolarno poremećen.

Ovde se uvrežilo shvatanje da u bivšem SFRJotu i njenim republikama simbolične poruke rušenja zida nisu shvaćene, ja, međutim – doduše sa istorijske distance – držim da su upravo na tlu SFRJota najbolje shvaćene, tako da se – onako skloni puvanju – možemo podičiti da smo bili avangarda aktuelnog svetskog haosa.

Jer najpre je na takozvanom Zapadnom Balkanu otvorena Pandorina kutija bezakonja i najpre su na Zapadnom Balkanu stvar u svoje ruke preuzeli pohlepni i bezobzirni šarlatani i klovnovi – nad čijim se docnijim trijumfima u Evropi, a sada i u Americi – Druga Srbija onoliko ibreti. Tako stvari odvajkada stoje: svetski poredak uvek počinje da puca na najslabijim mestima, to jest na Balkanu i Bliskom Istoku i u pravu je ona škola mišljenja koja naučava da „slobodni“ i „kulturni“ ostatak svete ta dva regiona tendenciozno održava u stanju zavađenosti i neslobode ne bi li u kontrastu spram bliskoistočnih i balkanskih rugoba sam sebi izgledao umivenije i lepše.

Koliko se samo civilizovana Evropa zgražavala nad primerima (nespornog) divljaštva u Balkanskim ratovima, da bi samo godinu dana nakon njihovog završetka krenula u isto tako bezobziran i divljački rat kojim je do temelja srušen stari poredak, u svakom pogledu mnogo bolji od poredaka koji su potom nastupili. Nešto slično se dogodilo i posle ratova u ex-Yu, a to što se – bar za sada – Evropa nije upustila u međusobni pokolj i prekrajanje mapa, nije posledica „napretka evropske svesti“ nego kapitalističke računice. Niko više nije lud da u smrt pošalje trideset miliona potrošača, ako razumete šta hoću da kažem. Sledi staro pitanje: šta da se radi. Da se ponovo podigne Berlinski zid, eto šta. Možda negde na Novom Beogradu, od šperploče i kartona, recimo na mestu počivše makete Terazija.