Nadaleko čuvena po istraživačkom novinarstvu, moja omiljena žutara, Blic, onomad se upustila u istraživanje tajne velike u najmanju ruku koliko i Srbija – a da zašto Srbi vole takozvanu „čvrstu ruku“ i zašto – uprkos tome što im se to u završnom računu redovno obija o glavu – svoju ljubav poklanjaju raznoraznim tirjanima.
Blicova novindžika je taj fenomen objasnila tradicijom, ne propuštajući pritom da primeni metod koji i tirjani primenjuju – laskanje masi i uvlačenje u narodno dupe. „Tradicija je tu“, piše mlada dama, „da se poštuje i do nje Srbi – viđi sad vraga, prim. S. B. – drže više nego do bilo čega drugog, samo ovako – decidirana je novindžika – može da se objasni zašto se uprkos svim porazima i razočarenjima ne menja ovdašnja politička kultura i zašto su pravila demokratije, bar do sada, bila osuđena na neuspeh.“
Sada smo dospeli do tačke sukoba dveju ovdašnjih škola mišljenja, one, što bi rekla Latinka Perović, dominantne – koja Srbe sagledava kao blagočestivi, gostoljubivi i bogobojažljivi narod koji ni kriv ni dužan ima nesreću da mu demon istorije stalno tovari na grbaču okrutne tirjane – i one druge, nepopularnije – kojoj pripada i moja malenkost – a koja naučava da se Srbi, bar većinski, ne opredeljuju za „čvrstu ruku“ zato što su omađijani voždovskim harizmama, a još manje iz ljubavi prema tirjanima nego iz čiste računice, doduše sitne i seljačke, ali znamo da našeg čoveka najviše veseli mala vajda. I to je tradicija.
U čemu je, dakle, tajna te računice? U udobnosti i mekoći srpske „čvrste ruke“, eto u čemu. Na prvo slušanje ovaj izricaj zvuči idiotski jer svi dobro znamo da srpski tirjani i njihovi satrapi ne prezaju da utamniče – a kad zatreba i za glavu skrate – svaku personu za koju posumnjaju da bi mogla da ugrozi neprikosnovenost njihove pozicije, to je fakat, ali je isto tako fakat da ostatku lojalne, šatro obožavalačke populacije – Demostat je procenio da se tu radi o 5,5 miliona ljudi – ostavljaju odrešene ruke da se, na podobije voždova, ne obaziru ni na šta osim na sopstvenu samovolju. Pa gde se drugde osim u srpskim tiranijama može sagraditi kuća bez građevinske dozvole, na tuđem placu, a da ne bude srušena i gde se drugde može umlatiti žena i maltretirati dete, a da se na to gleda kao na stvar privatnosti i domaćeg vaspitavanja.
Nije to kraj spiska blagodati „čvrste ruke“. Spisak je mnogo duži – dodajmo mu, onako ad hoc, slobodnu prodaju otrovnih rakija i torti sa deponije – nevolja je u tom što na tom spisku crtu podvlači i potpis stavlja Rogonja, pa račun na kraju ispade papren. Ali nećemo valjda zbog popišanih računa da zanemarujemo tradiciju. Ionako će ga platiti budući naraštaji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
