Nesigurnost naših doktorata

2. Aferaški gledano, uglavnom postoje četiri vrste domaćih doktorata nauka: 1) plagijati, 2) doktorati lažnog autorstva, 3) pravno nepostojeći i 4) oni nedorasli univerzitetskim standardima, kvalitativno ili /i kvantitativno. Potonjih je najviše i oni su u suštini društveno najštetniji.

3. Ne interesuje me ovom prilikom ni konkretna ličnost, odnosno ličnosti, ni univerzitet/fakultet na kojem se desila, dešava ili će se desti izvesna akademska bruka – ni lični sukobi, „sačekuše“ i osvete (ako ih je bilo, odnosno ako ih ima). Ni vremenska dimenzija, „nekad i sad“ (ne slučajno, setih se Nušića, neveseo).

4. Premda sve češće „poludim“ od ovdašnjeg prava/“prava“ i pravnika/“pravnika“, neću da sudim o konkretnom slučaju koji nije pravnosnažno okončan. Ali želim da upozorim na opasnosti od olakog, nekontrolisanog i arbitrarnog posezanja za pravnim normama „Oglašavanja rešenja ništavim“ (čl. 257-258. Zakona o opštem upravnom postupku, dalje: Zakon), pre svega u iznijansiranom i osetljivom univerzitetskom životu, u akademskim krugovima prepunih finesa i sujeta.

5. Naime, oglasiti ništavim jedno pojedinačno rešenje, upravni akt – kojim se autoritativno a na osnovu zakona odlučivalo o nečijem pravu ili obavezi (ili pravnom interesu) – znači da se on naknadno po službenoj dužnosti, ili pak po predlogu stranke ili javnog tužioca, uklanja iz pravnog poretka. Zajedno sa svim posledicama koje je taj akt od početka, od svog donošenja proizveo. Pa se uspostavlja pravno stanje kao da on nikada nije ni postojao. I TO BEZ VREMENSKOG OGRANIČENJA ZA TAKVU INTERVENCIJU! (SIC!): „u svako doba“, veli Zakon. Dakle – uvek. I to od strane istog organa, nadležnog donosioca kritičnog akta ili od strane višeg organa spram donosioca, uzmimo fakultetskog dekana.

6. Zakonski razlozi za odnosnu bezvremensku radikalnu meru su nekoliki, taksativno predviđeni. Indikativan je onaj kada je „u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari potreban zahtev stranke“ (član 116. Zakona), rešenje u „doneo organ bez prethodnog zahteva stranke…, a na to stranka nije izričito ili prećutno pristala“ (tačka 4. člana 257. Zakona). Elem: lice bez čijeg je zahteva IPAK otpočeo postupak za sticanje doktorata nauka, može (nisam zaključio da sme!) da pristupi činu odbrane disertacije pred izabranom komisijom. ČAK I KAD NISU ZA TAKO NEŠTO ISPUNJENI STROGI SADRŽINSKI I PROCESNI ZAKONSKI USLOVI, A NADLEŽNI FAKULTETSKI ORGAN GA NE SPREČAVA, ILI MU ŠTA VIŠE I POVLAĐUJE U TOM POGLEDU! Da na koncu svečanog čina odbrane sasluša ocenu i odluku komisije (bez protivljenja, kakva da je), zatim sledstveno da kasnije podigne stečeno/“stečeno“ uverenje/diplomu, kao i da koristi, ističe i navodi uz svoje ime dotičnu titulu. Te bi svojim takvim kaskadnim ponašanjem navodno „pristao“ da se proizvede u doktora nauka, konvalidirajući, tj. osnažujući ex post, sam-samcit, flagrantnu tuđu nezakonitost (i sopstveno eventualno saučestvovanje u njoj) iz postupka završenog rešenjem u njegovu korist. Rečju – u pretpostavljenom scenariju – dotični je „pristao“, makar prećutno na privilegiju koju nije prethodno punovažno tražio, ili se čak ranije od celog postupka „definitivno“ bio odrekao!?
Stoga, kod ispitivanja zakonitosti tako zadobijenog najvišeg naučnog stepena treba bespogovorno utvrditi (i) savesnost, tj. moguću krivicu kandidata: da li je znao, odnosno da li je morao, odnosno mogao znati u šta se – i pod kojim pretpostavkama – upušta u jednoj tako ozbiljnoj prilici. Još je važnije pitanje odgovornosti respektivne naučno-nastavne institucije i njenog čelnika (i drugih mogućih odgovornih) za nedopustive i nezastarive hipotetičke propuste u proceduri. U datom kontekstu vredi i latinska izreka: Nemo audiatur propriam turpitudinem alegans – „Ne treba slušati onog koji se poziva na sopstvenu sramotu“

Takođe, svako upravno rešenje – pa tako i istovrsna komisijska odluka o sticanju doktorskog naučnog stepena (pri čemu sam stručni nalaz i mišljenje komisije o odbranjenoj doktorskoj tezi ostaju pravno nedodirljivi!) – mora svakad biti oglašeno ništavim ako njegovo „izvršenje nije moguće“ (tačka 3. člana 257), ako je pravno (zbog određene normativne zabrane) ili (i) faktički, realno nesprovodivo. Naročito se pravna nemogućnost izvršenja jednog rešenja, tamo gde je uočena, mora potanko obrazložiti. Nadalje, ista mera neoročenog retroaktivnog pravnog brisanja jednog rešenja i njegovih konsekvenci – nezavisno od pravnosnažnosti tog akta! – obavezna je i ako bi ono „svojim izvršenjem moglo prouzrokovati neko delo kažnjivo po krivičnom zakonu“ (narečeni propis, tačka 2). I to bilo koje krivično delo: ona koja se tiču povreda službene dužnosti, lažnog predstavljanja itd. Podvlačim, piše „moglo prouzrokovati…“ – tako da je i sama diskreciona ocena organa o odnosnoj mogućnosti zakonski dovoljna za opisanu oštru i dalekosežnu upravno-pravnu sankciju! Najzad, Zakon naređuje (tačka 5. citiranog člana) da se jedno rešenje „oglašava ništavim“ i po određenom drugom, upućujućem – postojećem ili budućem – zakonskom osnovu: kada sadrži razlog ništavosti izričito naveden u nekom posebnom zakonu (može i iz sfere visokog školstva).

7. Sve u svemu, svi naši doktorati su pri sadašnjoj pravnoj regulativi načelno pravno nestabilni, nesigurni, večito „upravno“, službeno pobojni i oborivi. Osobito ako/kada se neki i nečiji lični motiv i namera – /ne/legalno i /ne/legitimno operecionalizovani – vešto ili nevešto udenu u skicirane preširoke i rastegljive, fluidne pravne kalupe. Da do toga ne dođe, „oglašavanja rešenja ništavim“ zbog njegove delikatnosti valja brižljivo, restriktivno i bona fide tumačiti i primenjivati. Na kraju, i sudski temeljno proveriti regularnost preduzetog. Uzimajući u obzir celinu okolnosti svakog konkretnog slučaja. Kompletnu njegovu i pravnu i činjeničnu sliku. Argumentovano, potkrepljeno pouzdanim dokazima. Objektivno i lege artis.
Andrić je pisao da je ne retko lek za probleme da se stvari dovedu do apsurda. A u Srbiji – na mnogim poljima – svi apsurdi su uveliko prekoračeni…

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu