Volšebni nestanak polovine Beograda

Da bi ilustrovali ogromnost gubitka, Blicovi istraživački novinari su nad jednim od tekstova na pomenutu temu zapadandrčili uznemirujući naslov – Nestalo pola Beograda – a u drugom su pribegli sabiranju, pa smo tako doznali da je manjak srpstva u ljudstva ravan ukupnom zbiru populacija Novog Sada, Niša i Kragujevca.

Onaj naš poslovični cinik bi rekao da smo tolike ljude uludo straćili na prerane smrti i ekonomsku emigraciju i da bismo bili bolje postupili da smo vaktile poslušali blaženopočivšeg Milorada Ekmečića (i ne samo njega, bilo je tušta i tma takvih vizionara i još ih ima), žrtvovali tričavih dvesta hiljada života – toliko je procenio Ekmečić – „zakružili srpski životni prostor“ i potom živeli dugo, srećno i mnogoljudno.

Ne sumnjam da nastavljači Ekmečićevog dela manjak srpske žive sile tumače delovanjem zlih sila „razistorije“, nemilosrdne prema Srbima i svemu što je srpsko, ali postoji još škola mišljenja – u Srbiji malo poznatih i još manje prihvaćenih – koje starenje i odumiranje ljudskih društava tumače čisto empirijski. Kontroverzni Mirabo je, recimo, još davnih dana (XVIII vek) pisao da je brojnost jednog društva striktno uslovljena količinom sredstava za život kojim to društvo raspolaže, što u prevodu na prostonarodni jezik znači – koliko hleba, toliko ljudi, maltene – koliko para toliko muzike.

Nije rahmetli Ekmečić bio jedini koji je smatrao da je „zaokruživanje životnog prostora“ (čitaj – teritorijalno uvećanje) čarobni štapić koji će rešiti sve srpske probleme, naprotiv, takvih je dilbera u Srbiji oduvek bilo i često su bili mnogo moćniji od Ekmečića, koji je svoje vlažne snove saopštavao uglavnom ex catedra, a nije – na podobije pape – na raspolaganju imao nijednu tenkovsku diviziju.

Moja malenkost pak drži da smo – s obzirom koliko je takvih vizionara bilo – brojnog stanja što se tiče još dobro i prošli, jer su ovdašnje političke elite tradicionalno neuporedivo više pažnje posvećivali „životnom prostoru“ nego ljudima koji ga nastanjuju – hleb da i ne pominjem – tako da je hronični bol zbog gubitka svete kosovske zemlje mnogo snažniji od zabrinutosti nad činjenicom da je sa lica ovog sveta – ili bar iz Srbije – u kratkom periodu netragom nestalo šesto hiljada ljudi.

Idem i korak dalje i tvrdim da je naglašena državna briga za Srbe u takozvanoj dijaspori – a naročito u bivšim ex-yu republičicama – mnogo više motivisana pohlepom za teritorijama koju nastanjuju nego zabrinutošću za njihovu dobrobit. Sve će to – nadaju se u potaji nastavljači Ekmečićevog dela – samo ako budemo uporni, jednog dana biti u Srbiji. Što možda i hoće, samo što u toj Srbiji više neće biti Srba.