A šta vam je politika?

Čini mi se da nas je takav pristup politici koštao dosta. Zamislite, neko se usuđuje da Vas pita koja Vam je politika? Izgleda da je to postao nepopravljivi greh, da se neko interesuje za vašu politiku, pa da se odluči da li vam daje glas ili ga uskrati.

Početak još jedne izborne kampanje u Srbiji, ovaj put predsedničke, opet stavlja ovo pitanje na dnevni red. Da li se glasa protiv nečega ili nekoga, da li se glasa za nekoga ili nešto, ili je to u stvari jedna te ista stvar? Kandidati se polako naslućuju i stidljivo javljaju. To nije loše, naprotiv. Teza o tome da se čuvaju imena u tajnosti da ih ne bi „rastrgli“ tabloidi je smešna. Iskreno. Ozbiljan kandidat treba da je već uveliko u kampanji po Srbiji, drži tribine, nudi svoj program, dopisuje ideje, briše neke problematične… Ali to nije slučaj u Srbiji. Ne zna se da li se navodno više sakrivaju kandidati ili njihove ideje. Ali poraznije od te pitalice je odgovor koji lično odlično znam. Srbija u ovom trenutku nema ni tri ozbiljna kandidata za predsednika Srbije koji to stvarno hoće da budu, a kamoli da ima jedan ozbiljan program koji bi se ponudio. To je poražavajuće na više nivoa.

Pročitah na stranicama „Danasa“ izjave nekoliko ljudi koji su potpisali „Apel 100“ kako se nazvao proglas koji poziva Sašu Jankovića da bude kandidat za predsednika Republike. Bio sam razočaran činjenicom da jedan od ljudi koji daje izjavu kaže da je „manje važno koja je politika Saše Jankovića, a važnije to da se on uopšte pogura da bude kandidat, jer nam treba neko ko će braniti institucije“. Valjda je zaključak: Ko bi to radio bolje od Jankovića? Poštujem. A onda drugi sagovornik kaže da „zna da Janković nema apsolutno nikakve šanse, ali da ga on podržava zbog pristojnosti“. Zamislite kakav početak kampanje nekoga ko očito ima ambiciju da bude predsednik – sa čim nemam nikakav problem, naprotiv – kada te oni koji te podržavaju crtaju kao autsajdera. U isto vreme traže da budete predsednik da biste čuvali institucije, kažu Vam da nemate šanse i troše Vas zbog toga što je ovo društvo nezrelo. Šizofreno, potpuno. To je, prvo, nepristojno prema Jankoviću, a onda je i vrlo neodgovorno prema svima ostalima koji imaju određene simpatije za Jankovića, da od onih koji ga podržavaju čuju da nije bitno koju politiku ima, jer će svejedno izgubiti, ali oni će ga podržati pošto im se čini pristojnim. Da, i meni se čini pristojnim. I strašno sam besan kroz šta prolazi poslednjih godina kao zaštitnik građana, ali šta dalje? Pošto ovo nije tekst o šansama Saše Jankovića na izborima, za koje bih voleo da su velike, sa tom tematikom bih ovde stao.

Ključno pitanje je: Šta je politika? Šta potencijalni kandidat donosi kao svoju ponudu, koja rešenja? Nemojte samo o tome da je funkcija predsednika protokolarna. Nije. Neko ko dobije dva miliona glasova na direktnim izborima sigurno nije fikus, kakva god da su mu zakonska ovlašćenja.
Za Šešelja i Boška Obradovića mi je jasno šta hoće. Dva desničara na krilima Trampa, čiju pobedu Srbi čitaju kao maltene svoju osvetu, pokupiće glasove razočaranih građana ove zemlje na antiglobalističkim temama, srpskom nacionalizmu na nivou kafanskih priča i socijalnoj demagogiji upakovanoj u neku navodnu antisistemsku priču. Odlično, drago mi je zbog njih. A šta rade svi ostali? Vidim da je i pokret Saše Radulovića odlučio da bude partija, podelile se funkcije pre skupštine, i još samo pitanje: Dobro, a šta vam je politika? Priča o departizaciji, depolitizaciji, parazitima i slično je na nivou „Fejsbuk“ rasprave i „Tviter“ fejvova. Nego, šta ćemo sa strateškim putevima Srbije i sličnim stvarima? Nemojte mi reći da su to nebitne priče, pošto bi oni, jelte, da menjaju sistem. Prvo probali iznutra, ne ide, pa onda pokret, stranka. Simpatično. Samo još nijedno slovo o politici.

Izgleda da Srbija ulazi u period kada se da bi bio politička organizacija moraš prvo odreći politike po svaku cenu. Ni slučajno ne smeš reći svoje političke stavove. Moraš ponavljati da su partije prevaziđene i da ništa ne valja očekujući da je to dobitna formula. Nikako ne smeš reći šta bi radio u odnosima Srbije i Rusije, da li bi priznao Kosovo, šta ćeš sa regionalnom politkom, ulasku u NATO, gej brakovima ili bilo kojom temom na koju će ti život, hteo ili ne hteo, postaviti pitanje. Ni po koju cenu nemoj da pričaš o ovim stvarima jer ćeš onda doći u situaciju da te gledaju kao ludaka, jer ko je lud da priča o politici baš u politici? To se ne radi nikako.

Predstoje nam izbori u kojima smo prinuđeni da se navikavamo na ove postavljene uslove. Ako sad treba da pokrećem temu kome to najviše odgovara, onda ću tek shvatiti da nas godine ništa nisu naučile. Ali, hajde da ponovim. Kada opozicija nema politiku, to prvo odgovara onima na vlasti, posle toga jalovoj opoziciji koja u tome što je uvek protiv može prikupiti solidan broj glasova, pošto je čovek po prirodi protiv svega i svačega. Samo to ne odgovara, pogađate kome – Srbiji.
A potpisnicima apela Saši Jankoviću se pridružujem u stavljanju potpisa, ali na želju da se predstavi politika. Ne samo Saše Jankovića, nego svih potencijalnih kandidata. Jemči podršku politikom. U suprotnom, isti ti koji su te podržavali će se iznenaditi kad pobediš kako ti nisi u stvari ono što su oni zamišljali. A ko je onda kriv, kandidat ili podržavaoci?

Autor je član Predsedništva LDP