Slavenki Drakulić reklama nije potrebna. Šta god da napiše to biva medijski prepraćeno i dobro pokriveno.
Isto se događa i sa njenom poslednjom knjigom „Milena Einstein: Teorija tuge“ (Izdavač: Fraktura). Za razliku od mnogih pisaca ili onih koji bi to hteli da postanu, što čeznu, žude i vape za bilo kojim oblikom publiciteta, njoj to ne treba. Nekako joj se posrećilo da se ukusi književne kritike i čitalaca slože u jednom: ono što gospođa Drakulić napiše uvek je dobro, pametno i pošteno napisano. Kada uzmete bilo šta što je napisala, nećete se osećati prevareno. Dobićete ono što ste i očekivali. Dobro zamišljenu i realizovanu priču, ispisanu jasnim i lepim jezikom i stilom. Tu vrstu intelektualnog poštenja i čestitosti nažalost sve ređe nalazimo na ovim prostorima. Upravo to čitaoci i prepoznaju i zato vole da je čitaju, upravo zato joj i veruju.
Knjigom o vezi između Mileve i Alberta Ajnštajna, autorka nastavlja ono što je počela sa knjigom „Frida ili o boli“ (veza Fride Kalo i Dijega Rivere), „Dora i Minotaur“ (ljubav Pabla Pikasa i Dore Mar). Htela je da iz svog ugla sagleda intimne veze važnih ljudi, o kojima se svako malo objavljuje ponešto, a često se navode kao primeri za ovo ili za ono. Pišući o Milevi i Albertu dobro je proučila svu dostupnu joj literaturu, što uvek radi, i kroz mučnu i tegobnu priču pokušala je da likove o kojima piše razume. Vešto pokušava da rekonstruiše njihov intimni svet, način razmišljanja, nastoji da ih ne osuđuje već da dobro promisli i da pronađe opšti imenitelj, ono nešto što je sve te odnose o kojima piše i učinilo toliko zanimljivim i interesantnim, a da s druge strane (valjda to i jeste svrha dobre literature) izazove čitaoce da razmišljaju o suštinskom pitanju potrage za smislom života ili ljubavi, svejedno. Na dvestotinak stranica polako bivate uvučeni u priču u kojoj uživate i nakon koje ne ostajete ravnodušni.
Sve ono o čemu piše kada zalazi u tanane niti ljudske duše, u uslovno rečeno ljubavnim romanima, autorka je osetila na svojoj koži, o čemu je svojevremeno i pisala u knjizi „Tijelo njenog tijela, priče o dobroti“. Naime, ovo je njeno viđenje svega kroz šta je prošla kada joj je u septembru 2004. godine presađen bubreg. Napisala je priču o donatorima organa. Bilo da piše o Milevi ili Albertu, Pikasu i Dori, Dijegu i Fridi, ili u tome „Kako smo preživjeli komunizam i čak se smijali“, ona piše o životu njegovim radostima, ali i patnjama. Piše o spoznajama sa kojima se suočila. Govoreći o ljubavi i patnji (nekako se gotovo uvek ceo život svede upravo na mešavinu toga dvoga) nikada nije patetična, štaviše, pokušava (a ako mene pitate i uspeva) da ovim pojmovima povrati dostojanstvo i ukaže im poštovanje koje zaslužuju. Toliko su ovi pojmovi u svakodnevnoj upotrebi već izlizani, da je pravo olakšanje kad neko o njima piše onako kako treba.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.