Tanjug s onoga sveta

Odmah da objasnim, UKDS nije nikakvo tajno društvo šamana, spiritista, čarobnjaka, veštica… nego stvarno ovozemaljsko i uredno registrovano Udruženje korporativnih direktora Srbije. To veče na prijemu pričao sam s nekim od gostiju, pozdravio se s ministrom Vujovićem, nekim bivšim ministrima, guvernerima, direktorima državnih agencija…

A onda, pojavila se ona. S njom sam doživeo to neverovatno iskustvo posle kojeg sam se osećao kao da sam se sapleo o pravnu državu i udario glavom o odluku Vlade Srbije.

U liku spiritističkog medijuma koji ume da komunicira s onostranim svetom nije se pojavila ni medicinska sestra Sara Kudmor ni Tereza Kaputo, junakinja rijalitija „Medijum sa Long Ajlenda“ (poznati spiritistički medijumi), nego osoba koja se predstavlja kao „direktorka i glavna i odgovorna urednica“. Ona tvrdi da ume da komunicira i prenosi poruke upokojenog Tanjuga, nekadašnje novinske agencije koju je Vlada Srbije bez posebnih počasti sahranila pre oko godinu dana.

Brzo sam saznao da nimalo slučajno nisam izabran da blagopočivši Tanjug komunicira baš sa mnom u pomalo misterioznom večernjem zimskom ambijentu inspirativne Biblioteke Ekonomskog instituta. Medijum mi je odmah i bez mnogo okolišenja prenela bes s onog sveta (osetio sam trnce niz leđa) povodom nekog mog teksta („šta li mi je to trebalo“, proklinjao sam sebe) u kome sam spomenuo udvorištvo i neprofesionalizam u izveštavanju sa nedavnog skupa u Nemačkoj nekog ko se na ovom svetu lažno predstavlja kao Tanjug iz čega sam zaključio da njemu/njoj (odnosno, medijumu) veoma teško pada što mora da se suočava sa dušom (Tanjuga) koja luta između ovostranog i onostranog i dalje nije spremna da tako lako ode s ovog sveta.

Medijum mi je preneo poruke pokojnika da ga „boli duša“ zbog ovozemaljskih zlonamernih mrzitelja i nevernika, među koje ubraja i moju malenkost, koji šire neistine o njemu (pokojniku, odnosno Tanjugu). Nije mi bilo svejedno dok je medijum prenosio poruke s onog sveta „da je Tanjug i dalje živ, da je kadrovski i zanatski mnogo jak, da ima ugovore s državnim institucijama i ministarstvima (kao uostalom, i ostale ovozemaljske novinske agencije Beta i FoNet) i da usluge po tim ugovorima naplaćuje iz Trezora kao i sva ostala državna preduzeća“.

Kad me konfuzija (ili kontuzija) prošla, na prijemu UKDS nisam više video „direktorku i glavnu i odgovornu urednicu“. A bilo me je blam da pitam nekog od gostiju da li su je i oni videli. Jer da nisu, bio bih pod osnovanom sumnjom da sam pao u trans pod nekim ovozemaljskim uticajem.

Možda mi se sve to priviđalo pre neko veče u Biblioteci Ekonomskog instituta.

Ako je tako, onda super. Znači, ne postoji ni direktorka i glavna i odgovorna urednica, ne postoji ni Tanjug, ne postoje ni ugovori, ni novac koji država daje nepostojećoj novinskoj agenciji za nepostojeće medijske usluge.

Ali… Ima tu ipak neke sholastike koja Tanjugu daje svojstvo onostranog, posebnog i zdravom logikom neobjašnjivog.

P. S.

Mediji su 4. novembra 2015. godine izvestili da je Vlada Srbije zvanično ugasila agenciju Tanjug. Vlada je donela Odluku o pravnim posledicama prestanka JP Novinska agencija Tanjug, imajući u vidu član 146 Zakona o javnom informisanju i medijima. Po tumačenju koje je Udruženje novinara Srbije nezvanično dobio iz Vlade, prestankom važenja Zakona o novinskoj agenciji Tanjug, u ponoć 31. oktobra 2015. godine, formalno-pravno prestala je da postoji nacionalna novinska agencija. Direktorka novinske agencije Tanjug Branka Đukić saopštila je članovima kolegijuma i predstavnicima sindikata te kuće da je Tanjug sa 31. oktobrom zvanično prestao da postoji i da se briše iz registra Agencije za privredne registre, a da će zaposleni dobiti otpremnine. Oglasio se i premijer i novinarima ovako objasnio situaciju: „Pokušaćemo da ljudima u Tanjugu pomognemo. Nemojte da me pitate tehničke stvari, ko boga vas molim. To rešavaju pravnici, njih petorica gledaju šta i kako da uradimo. Ne možemo da kršimo zakon, nego ćemo da vidimo sui generis da rešavamo pitanje Tanjuga“.

Autor je novinar