Iako naša današnja kolumna na prvo čitanje može zaličiti na sudsku hroniku, onome ko se odvaži na drugo čitanje biće kao dan jasno da je u stvari posvećena tradicionalnoj temi subotnjeg Famoznog – kulturi.
Kao što sam juče obavestio javnost, na svedočenju u “postupku protiv Ivana Ivanovića”, blagoizvoleo sam se ne “pridružiti krivičnom gonjenju” protiv gorepomenutog, ponajpre zato što mi u u društvu, u kome je sastavljanje spiskova izdajnika temelj nacionalnog identiteta, suđenje Ivanoviću od početka izgledalo kao otužna farsa, a potom zato što u Srbijinom Prezidencijalnom konaku, “na” njenoj vladi, u Domu narodne skupštine i po raznoraznim inistitucijama rahatli sede dilberi mnogo opasniji od I.I. koji su vaktile takođe pravili spiskove izdajnika, samo su to činili pravovremeno, dok je bilo isplativo, posle su se, je li, presaldumili i jevropeizovali.
Ili hajde da to postavimo ovako: Ivanović je kukuriknuo, prekasno, što uopšte ne znači da je sastavljanju spiska izdajnika i poturica odzvonilo za sva vremena, daleko od toga, a u to ćemo se uveriti – kao što su se uverili u susednoj Hrvatskoj – onoga trenutka kada se dokopamo članstva – bilo u EU, bilo u Zajednici Evroazijskih naroda, koje je, po meni, izglednije.
Ali koja god od pomenutih zajednica bude počašćena našim članstvom, mirne duše može računati na skori raspad i posledični pičvajz, jer će seme razdora – duboko usađeno u “naš” nacionalni identitet – brzo obaviti rušilački posao, kao što ga je već u više navrata obavilo.
Drugačije naprosto nije moguće jer društvo koje od svog nastanka sa toliko poleta, oduševljenja i uspeha razara samo sebe, koje nagrađuje, obožava i u zvezde kuje svoje razarače, nije u stanju da se integriše ni u šta.
Ivan Ivanović se, narodski rečeno, zajebao u računu. U lukavstvu seljačkog uma ispravno je dokonao da se istragom izdajnika dolazi do slave, Akademije, lakog keša i drugih pogodnosti, samo mu je tajming bio pogrešan, što opet ne znači da – kada za to kucne čas – neće dobiti još jednu šansu, kao što ju je dobio kolega mu Vacić, koji je – kako čujem – ovih dana za minuli “nacionalni” rad nagrađen državnim zaposlenjem.
No tako to biva kad se država i “nacionalni identitet” ne grade na visokoj kulturi, nego na slepačkim pesmama i kada se porazi prouzrokovani gorepomenutom autodestrukcijom pravdaju (fiktivnom) izdajom Vuka Brankovića, rodonačelnika plejade srpskih izdajnika. Da bismo u budućnosti postizali još bolje rezultate u propadanju, idem korak ispred vremena i Ivana Ivanovića kandidujem za predsednika Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
