Trostruka negacija

Izgleda da je serijal zdravo ucveljio jednog od nedremanih jezikočuvara, izvesnog dr Miloša Kovačevića, koji je presavio tabak, zašiljio plajvaz i u Politici, a da gde drugde, objavio utuk pod naslovom „Može li nešto biti ničim izazvano“.

Ne bi li stručno dokazao neutemeljenost mojih – Marinko M. V. bi rekao „invenktiva“ – na račun Politikinog politikantskog jezikoslovlja, Kovačević se latio Pravilnika srpskog jezika – paragraf o slaganju negacija – saglasno kome se, tumači Dr, „odrične opšte zamenice i zamenički prilozi tipa niko, ništa, nigde i nikad mogu upotrebiti samo uz predikate koji su takođe odrični“, a koji sam ja bajagi flagrantno prekršio upotrebivši na jednom mestu sintagmu – „ničim izazvan“, što je, saglasno Dr-u, dokaz moje „misaone nepismenosti“.

Ostavimo po strani što je pomenuta sintagma – inače reziduum zagrobnog jezika iz devedesetih – upotrebljena u zajebantskom kontekstu, pa se zapitajmo šta je u toj sintagmi – uprkos tome što protivureči Zakonu o očuvanju energije – gramatički neispravno. Ako mene pitate – ništa. Zakoni fizike u jeziku jednostavno ne važe, pa je tako, recimo, rečenica „Mile leti nadzvučnom brzinom iznad Beograda“ gramatički besprekorna, iako svi znamo da nema tog Mila koji bi bio u stanju samostalno da leti, pogotovo ne nadzvučnom brzinom.

A sad pogledajmo kako dr Kovačević čuva i neguje srpski jezik. „Mora se“ – naređuje Dr – „reći Niko nije došao, Nikad ga neće prežaliti, ničim to nije izazvano“ , a da bi pojasnio zašto se baš tako mora reći – i zašto je, viđi vraga, nepravilno govoriti (a ko li to, Bože tako govori) Niko je došao, Nikad će ga prežaliti, Ničim je to izazvano – jezikočuvar pribegava čistoj metafizici, sledi citat: „To nalaže zdravorazumska logika: jer dolazi neko, a ne niko, jer možemo prežaliti nekad, a ne nikad, jer nešto može biti izazvano nečim, a ne ničim. Jer kako je moguće – retorički se pita Kovačević – da nešto bude izazvano ničim, ali je nešto nečim ili svačim izazvano“.

Kao što sam u mini-serijalu spomenuo, srpski jezik je u mnogo boljem stanju od srpskih jezikoslovaca – netaknut je zapravo – a za to što se ponekad, kao u slučaju dr Kovačevića, sunovraća u mentalnu kaljugu politikantskog i paralogičkog proseravanja, krivica nije do jezika, nego do onih koji ga zloupotrebljavaju. Od takvih bi trebalo da se čuvamo, jezik će se već sam sačuvati.