Dačiću, od zahvalnih budala

Elem, novogodišnje prangije još čestito nisu bile ni utihnule, a majstor kolotečine, spoljni Dačić je brže bolje pohitao da da intervju agenciji Beta u kome je na jednom mestu – onako džumle, u ime svih nas – blagoizvoleo konstatovati „da smo budale“, što je dijagnoza sa kojom sam apsolutno saglasan, a vi sad lupajte glavu zašto.

Mora da su Ivicu osokolili još nedoleteli MIG-ovi 29 jer je – strogo vodeći računa da se ne zameri velikim silama i Visokom Dupetu – momentalno počeo da šilji Crven Ban na okolne državice koje raspolažu slabijom (ili nikakvom) avijacijom. Intervju je sam po sebi sjajan primer seljačke filozofije i iz te filozofije proizašle spoljne politike za unutrašnju upotrebu. Kaže tako Dačić na početku da će Srbija „igrati konstruktivnu ulogu u rešavanju problema u regionu – ali odmah, naravno, sledi kobno ‘ali’ – „da bi mogla da glasa protiv interesa država koje nisu podržale Srbiju u za nju važnim pitanjima, kao što su priznanje Kosova ili njegovo članstvo u Unesku.“

Šta je u tome sporno? Ako mene pitate – ništa. Tako to ide u guravom i prevrtljivom diplomatskom svetu – ti glasaš za mene, ja glasam za tebe, ti ne glasaš za mene, ja ne glasam za tebe – samo što se zbog famoznog reciprociteta, koji sledi po automatizmu, niko razuman naročito ne uzrujava, sledstveno čemu osnovano pretpostavljam da se ni Dačić uopšte nije uzrujao, ali se – iz sitne populističke računice – vrlo ubedljivo pretvara da je strašno uzrujan.

Jer pazite sad, koje to, pitam ja vas, srpsko uvo ne voli da čuje bajatu, ali nadasve dragu priču o tome kako smo „mnogo pogrešili stvarajući Jugoslaviju, kako smo Jugoslaviji dali sve da bi na kraju došli u situaciju da „slušamo predavanja“ i da nam „udaraju šamare“, što Srbija zahvaljujući Dačiću – tvrdi niko drugi nego Dačić – „nikada neće dozvoliti“ i da stoga, on, Dačić, jedva čeka kada će se u međunarodnim organizacijama pojaviti neki stav koji je važan za Makedoniju, za Crnu Goru, pa ćemo da vidimo kako će se Srbija postaviti“.

Međudržavni pičvajzi, trvenja i nesuglasice na ovom i ovakvom svetu su neizbežni, ali im se niko – ili bar niko razuman – ne raduje niti ih „jedva čeka“, a naročito ih niko ne koristi – ili bar ne bi trebalo da to čini – za podizanje ličnog rejtinga, a pogotovo to ne čini – kako to čini Dačić – jezikom zemunskog klana i uličara. Dačić bi, bezbeli, mogao i bolje zboriti, ali mu se izgleda čini da nema računa. A zašto? Zato što budalama ne vredi govoriti. Eto, zašto!