Magarac pojeo Jeremića

Receptura je sledeća: u naslovu mora biti zrno istine, ali za dobar naslov najbitnije je ono što se prećuti, kao što je moja malenkost onomad prećutala da prva dama „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“ nije proslavila svoj nego Politikin rođendan.

Davno sam ja, u jednom od mojih romana – u zajebanciji koja je u međuvremenu postala zbilja – napisao da Srbija propada u miru, pokazalo se to odmah nakon što je gromoglasnu buku i bes nastalu posle fijaska ilustrovanog voza pojeo onaj već poslovični vuk. Ne Jeremić. O njemu ćemo kasnije.

Ako se nekim čudom dogodi da nema istorijskih događaja, teških pičvajza, prevrata, državnih udara i atentata, u Srbiji nema praktično ničeg vrednog pažnje, osim, možda, estradnih spanđavanja i raspanđavanja i predsedničkih kandidatura i kandidata.

Gorepomenuti Vuko Jeremić imao je peh da svoju kandidaturu srpskom narodu i senatu obznani usred belaja sa ilustrovanim vozom, u danu u kome je aktuelni predsednik ispuštao bojne pokliče – umal ne napisah otrove – i pretio da će po ko zna koji put hrabro poginuti za otadžbinu, a mi posle neka vidimo šta ćemo bez njega.

Cinik bi sad rekao – ne znamo ni šta ćemo sa njim, ali okanimo se cinizma, pa razmotrimo Jeremićevu kandidacionu motivaciju. Kandidujem se – blagoizvoleo je izjaviti Vuko – zato što volim Srbiju. Kratko, jasno i efektno, nema šta. Posle takve izjave Srbiji preostaje samo da Vuku uzvrati ljubav i da mu pokloni svoj glas, što će nesumnjivo i učiniti, ako i ne baš u broju dovoljnom da Jeremića instalira u Prezidencijalni konak, a ono dostatnom da osujeti pobedu Saše Jankovića, koja – kada se protivesenesovski glasovi ne bi rasipali – uopšte ne bi bila nemoguća misija.

Možda se pitate – a koliko je Jeremićeva misija moguća? Ni ona nije apsolutno nemoguća, doduše pod uslovom da se ne kandiduje Vučić, što je, kako stvar stoji, sve izvesnije, a ako ste i dalje radoznali pa se pitate šta bismo mi, sirotinja raja, dobili eventualnom Jeremićevom pobedom, odmah ću vam reći da bismo dobili Tomu Nikolića koji manje lupeta i odlično govori engleski, ali bi sve drugo ostalo suštinski isto.

Rečeno uopšte ne znači da Jeremić jednoga dana neće zasesti u pustolinu na Andrićevom vencu – već je tamo „hranio mesto“, a vreme je na njegovoj strani – što opet znači da nam je budućnost propasti zagarantovana, ali za sada – kako stvari stoje – od tog posla neće biti ništa, što će u prevodu reći da će – mimo običaja – magarac pojesti Vuka.