Misterija crvene kravate

Osim što je dan za kulturu, subota je i dan u koji silazim u komentatorluk – umal ne rekoh u narod – da vidim šta ta divna stvorenja sanjaju, a šta im se događa. Tako je bilo u prošlu subotu, ali ovoga puta nije bilo kao u prosečnu subotu. Umesto uobičajenih sedam-osam, po Danasovom cyberspace-u beše se razbaškarilo čitavih tridesetih komentara – and counting.

Nije to, međutim, bila jedina začudnost. Srpski, naime, komentatori (svih boja) – a naročito komentatori Famoznog – najčešće ne komentarišu ono što piše u tekstu, nego im tekst posluži kao puki povod za bagatelisanje i pljuvanje pisca, tako da sam – poučen istorijskim iskustvom – očekivao da ću i ovog puta biti svestrano raskrinkan, kad ono međutim. U gotovo svakom od trideset (and counting) komentara, naišao sam na visok stepen ideološkog jedinstva sa mojom zanemarivošću.
I taman ja u gordosti pomislio da sam postao opinion maker, kad mi najednom puče pred očima da visok stepen komentatorske saglasnosti nije posledica moje argumentacije, nego sitne računice. A evo i kakva je računica bila u pitanju. Behu to komentari na kolumnu Mirko, Slavko i Vuk, u kojoj sam Mirka i Slavka pomenuo uzgred, a uglavnom plajpičio Vuka (Jeremića), po zaimanju kandidata za predsednika Srbije, što je esenesovske botove – po indijanskoj logici neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj – navelo da pišu da mi je svaka bila ka vladičina i da je Vuk vaistinu onakav kakvim sam ga opisao.

To me, naravno, neće sprečiti da nastavim sa povremenom organizovanom i orkestriranom kampanjom protiv prezidencijalnog kandidata, Jeremića Vuka, pa taman me kontrakomentatori optužili za navraćanje vode na Vučićevu vodenicu.

Naprotiv! Svakog dana otkrivam po najmanje jedan razlog zašto ne glasati za harvardskog diplomca, a jedan od tih novootkrivenih razloga – e, sada ulazimo u misteriju – jeste Jeremićeva upadljiva sklonost crvenim kravatama. Možda je tačno da odelo ne čini čoveka – a naročito ne političara – ali držim da boja kravate dosta govori o psihologiji onoga ko je nosi, pa sam – da bih to i naučno dokazao – pribegao istraživačkom novinarstvu. Ukucao sam u gugl imena nekih domaćih i stranih političara, za koje sam osnovano sumnjao da nose crvene mašne, kliknuo na „slike“ i evo rezultata. Berluskoni se pokazao nepravedno osumnjičenim jer nosi kravate decentnih boja. Ustanovio sam da ni Putin – koji mi je bio još sumnjiviji – nije sklon kravatskom crvenilu, ali je zato Milošević uvek nosio crveni kravatu, koju bi, doduše, ponekad zamenio onom u bojama srpske zastave. Kao i Tramp i Vuk.