Doista je nemoguće napisati tu (i mnoge druge priče), reče, a ne zanemariti – odgurnuti u drugi, pa i treći plan – „plot“, koju je Vuković – tako je rekao Raičević – smatrao nužnim dobrom koje s vremenom prerasta u strašno zlo.
Telo je nužni smeštaj, izba za koju se kirija plaća životom – mora da je Vuković – kada bi uopšte razmišljao o telu – tako razmišljao, usudih se da neovlašćeno pretpostavim šta bi Vuković mogao misliti na tu temu. Niko tako dobro kao Vuković, rekoh, nije bio upućen u to kolika je i kakva materija – naročito organska – bofluk i šund. U svemu tome najinteresantnije je, rekoh potom Raičeviću, da je Vuković – za ateiste umro, a za nas se „prestavio“ – a da u strogom smislu reči uopšte nije bio bolestan. Raičević je bio suprotnog mišljenja. Vuković jeste bio jedan od najzdravijih crnogorskih pisaca, najzdravijih Crnogoraca, u cjelini, a zasigurno najzdraviji u Mrtvo Duboko, rekao je, ali nisi li sam rekao da je materija, pogotovo organska, makar ona bila i Vukovićeva, najobičniji bofluk, trošniji od češkog štofa i kineskih čarapa, izdala ga je plot zajedno sa biohemijskim bućkurišima, savladala ga je neka teška boleština, na kraju je dopao Kliničko-bolničkog centra u Beogradu, ne bi ga, zacelo, tamo primili da nije imao neku dijagnozu. Nikakvu on dijagnozu nije imao, možda je neku prihvatio iz kurtoazije, pro forma, rekoh apsolutno siguran u ono što govorim. U KBC je – doletevši avionom Montenegro airlinesa, kompanije opasnije po život i zdravlje od Kliničko-bolničkog centra – Vuković došao čisto da učini crnogorskoj običajnosti i javnom mnjenju, tek da bi se moglo reći „sve je učinjeno“, takav je običaj u Crnoj Gori, u kojoj se u takvim i sličnim prilikama istrajava u podozrevanju da „nije sve učinjeno“, što najčešće i nije slučaj. Kada mi je, rekoh, Vujošević – čovek koji se razume u bolnice i koji se u operacionim salama oseća kao kod svoje kuće – javio, ne sećam se tačno kada, da je Vuković stražarno smešten u KBC, naslutio sam da će naš drug vrlo brzo – ne umreti, nije to, rekoh već, prava reč – nego izdahnuti. Znao sam to – a i ti to znaš – zato što Vuković nije bio od sorte ljudi, takozvanih nabiguzica, koji u bolnice dolaze zbog sipnje, nazeba, doznaka za bolovanje, povišenog pritiska ili operacije slepog creva – zahvata koji se u velikom svetu odavno radi po kućama, uz priručnik Uradi sam – da bi se tamo, u bolnicama besplatno izležavali, primali injekcije, pili državne vitamine, štipali lekarske pomoćnice za dupeta i zauzimali mesto osobama mnogo bolesnijima od sebe – a takvima je bolnica najčešće nedostižni san – ne, na taj korak – najpresudniji za njegov i ovaj ovde i onaj tamo život – Vuković se odlučio tek kada se – na osnovu dubinske introspekcije – uverio da neće izneveriti crnu prognozu lekara – ma koliko ta dijagnoza u suštini bile pogrešna – takav je on bio čovek, samo da nekoga ne dezavuiše, da nekoga ne uvredi ili, ne daj Bože, povredi, pa šta košta da košta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
