Naša je lepša

Što ne znači da na internetu nisam pratio tekstove Boška Jakšića, kao i još neke druge autore koji imaju šta da kažu.

Politika je, vaistinu, Srbija u malom. Hoću da kažem da je u svakom trenutku svog dugog izlaženja verna slika opšte situacije iliti takozvanog mainstreama u ovoj zemlji – iako osim u Miloševićeva vremena – nikada nije bila najudarnija pesnica bilo kog režima.

Smajlovićka je po svemu sudeći, uprkos naglašenoj lojalnosti, bila too much za aktuelni režim (rekoh li ja da ćemo je praviti od blata) i to kako izgleda zbog izvesne samostalnosti u uređivanju, a naročito zbog karikatura Duška Petričića koje su bile trn u Vučićevom oku, što više govori o očima nego o karikaturama.

Bilo kako bilo, Smajlovićka je (privremeno, naravno) otišla u ropotarnicu novinarske istorije, a na njenom se položaju začekićio određeni Rakić, koji vezuje konja gde pretpostavlja da bi gazda voleo i ne podiže prašinu. Nije se, međutim, Rakić zadovoljio udbonom stagnacijom i presipanjem šupljeg u prazno, začinjenog tekstovima umerenih opozicionara, nego je napravio korak unazad i vratio Politiku u vremena Gorana Kozića, to jeste vratio Kozića na velika vrata u Politiku.

Seća li se još ko tog miloševićevskog svata koji, fakat, nije bio istaknuti glavoseča, ali koji je imao ambiciju da razvije etiku i estetiku slobističke nemoralnosti i neukusa. Sećam se da sam sa velikim ibretenijem čitao njegove patetične i pretenciozne kolumne, ali o čemu je pisao, to odavno pojma nemam, pa ću se osvrnuti na njegovu novokolumnu od ponedeljka.

Elem, obreo se Kozić na Festu, na premijeri Kusturičinog filma, a Fortuna ga je namestila dva reda iza Monike Beluči i slavnog režisera, što je Kozića bacilo u amok, pa se odao raznoraznim reminiscencijama o Monikinoj senzualnosti i nadnaravnoj lepoti. Kaže, tako, Kozić – da je počem ustao, mogao je dodirnuti Monikinu kosu, ali, kaže, nije, sustegao se, jer je supruga bila pored njega. Bio je, takođe kaže, sklon i da Kusturici dodirne kosu, ali je odustao zbog Emirovog „grisi luka“, što je izjava zbog koje mu Kusturica može odalamiti šamarčinu. Odmah potom, naš kolumnista skače na regionalne i geopolitičke teme, nesuvislo pominje Bakira, Dodika, Trampa, „flekavog“ Gorbačova, a negde na sredini kolumne se dotiče teme ovdašnjih izbora. Zabrinuo se Kozić što je Premijer – sa velikim „P“ – izrazio bojazan da bi izbore mogao da dobije opozicioni kandidat, pa ga teši – neće, more, opozicioni kandidati se samo vežbaju. Onda je ugledao Slobodu Mićalović, pa je patriotski zaključio da je „naša lepša“, a ja menadžmentu Politike preporučujem da u danima kada izlaze Kozićeve kolumne, uz novine prodaju i lavor.