U potrazi za pivnicom 3

Onako kako noć smenjuje dan, a jesen zimu, tako Janko smenjuje (ponekad, bogme, i obezglavljuje) Marka ili Kurta Murtu, tako sa istorijske scene odlazi jedan, a na nju stupa drugi Velevožd, koji u početku zadobija ogromnu podršku i bezgraničnu ljubav, da bi – vrlo brzo posle sunovrata – bio zaboravljen ili prezren.

Tu ideologije i ostale zapadnjačke trice i kučine ne igraju nikakvu ulogu, sledstveno čemu je – kada je najvoljeniji sin svih naših naroda i narodnosti „ikada“, drug Tito, pao u narodnu nemilost – sedamdesetprocentna nacionalna milost bila poklonjena nacionalsocijalisti, Slobodanu Miloševiću, da bi petog oktobra dvehiljadite istoprocentna podrška bila data slavskom Francisku Franku, Koštunici, posle samo nekoliko godina demokrati JexS-u Tadiću i – na kraju – evroradikalu Vučiću.

Sad će elebaci da zagraje – jeste, ali nije li tako i kod drugih naroda, nemaju li i drugi narodi svoje padove, čak mnogo gore od naših – i elebaci će u toj stvari biti u pravu, uz ogradu da su Nemačka i Španija, na koje bezbeli misle, samo po jednom u novijoj istoriji imali teško posrnuće, pa su se ponovo vratili poznaniju prava, što se nama tokom dvesta godina dogodilo samo jednom. I to nakratko. I to kilavo. Jer da ne beše kilavo, ne bi se isto ponovo vratilo.

Da li insinuiram da je „naš narod“ debilan? Daleko od toga. „Naš narod“ je narod kao i svi drugi – ni bolji ni gori – ali hoću da kažem da „naš narod“ nikada (osim ono jednom, pa je to u neiskustvu proćerdo) nije dobio šansu da se uzdigne iznad granica prirode, biosfere i instinkata i da za takvo stanje okrivim srpske političke elite, počev od Kodže Miloša, zaključno sa Vučićem i SNS-om.

Opet će elebeci da zagraje: pa i politička elita dolazi „iz naroda“, ne mogu oni biti bitno drugačiji, ali to nije tačno – i te kako mogu, samo im ne odgovara, jer je neuporedivo lakše manipulisati masom psihotizovanih, zastrašenih i zejtinom i brašnom opsednutih pojedinaca – takozvanog naroda – nego organizovati život nacije slobodnih građana. Nego da ne dužim, cure karakteri. Ako mene pitate, Srbijom nikada nisu vladali ni Janko, ni Marko, ni Kurta ni Murta, nego prirodne stihije, koje – da elebaci ne bi pomislili da nam je i to namestio Zapad – pokušavaju da zavladaju i drugim narodima ovoga sveta, s tim što u njegovom uspešnijem i uređenijem delu politika služi kao mehanizam za uspostavljanjem kontrole nad ljudskim stihijama, dočim u Srbiji služi za njihovo raspirivanje. To je, međutim, igra u kojoj svi gube, kako tiranisani, tako i tirani i sve dok srpskim političarima – svih boja – ne dođe iz dupeta u glavu da se država ne uređuje „investicijama“ nego uljuđivanjem političke scene i govora, kobna matrica će se beskonačno ponavljati.