Probirljivost

A Saša Janković mu se – kao da ne zna kud će i šta će sa glasovima – ironično zahvalio i „poručio“ da je bolje da ne glasa za njega.

Ne ulazeći u to šta se Čeda zamerio Saši, držim da je potonji postupio vrlo netaktično, što je još gore – nepolitički, a – što je najgore – vrlo slično glavnom kandidatu, Vučiću, koji se, istina, uzibreti u obrnutim situacijama: kad neko neće da glasa za njega ili da se sa njim saglasi. Tim gestom Janković je potvrdio moju jeretičku tezu – zbog koje sam, da se tako izrazim, izašao na zao glas u krugovima dvojke – da između Prve i Druge Srbije nema suštinske razlike u mentalitetu – što ću uskoro i naučno dokazati – jer da je ima, ne bi nam se večno vraćalo isto, doduše u drugim pakovanjima.

Smisao izbora – bili oni prezidencijalni, parlamentarni ili lokalni – jeste osvajanje što većeg broja glasova da bi se osvojila vlast, sledstveno čemu nasilno unošenje bilo kakvih drugih smislova unosi besmisao u politički život, a u besmislu se najbolje snalaze populističke partije. Šta pisac hoće da kaže? Stvar prostu kao pasulj. Ako ti hoćeš da (pro)biraš glasače, glasači neće birati tebe, a ako tvoji oponenti – za razliku od tebe – glasačima pride dodaju nešto u naturi, onda im je samo nebo granica.

Drevni srpski populisti su to brzo ukačili, pa su uoči izbora seljacima delili po levi opanak da bi im – kada bi glasači dokazali da su glasali kako treba – davali i desni. Isto su radili (i rade) i savremeni srpski populisti, samo što sada umesto opanaka koji su izašli iz upotrebe dele poklon pakete, zejtin, brašno, deterdžent i pokoje zaposlenje.

Ako mene pitate, nepopularnost liberalnih političkih doktrina u Srba nije posledica nekakve „genetske“ zatucanosti Srba, nego proizilazi iz jedva prikrivenog prezira srpskih liberala, naročito današnjih, prema neobrazovanim i površno kultivisanim masama koje su ubedljiva većina.

Sve ovo što nam se već u poslednjih trideset godina događa nije ništa drugo do osveta praunuka neobrazovanih seljaka od kojih su srpske gradske elite, liberal do liberala – sve ih podjebavajući i praveći budalama – kupovale jagnjad za dinar, pa posle jagnjetovu koži prodavali za dva. Umesto da pokrenu mukotrpni proces emancipacije masa, devetnaestovekovnim „građanistima“ (S. Antonić) (drevnim srpskim liberalima i njihovim potomcima) činilo se probitačnije i samodopadljivije da se užive u uloge srpskih brahmana i da žive na grbači srpskih parija. Ko je čitao Hegelovu parabolu o gospodaru i robu, znaće da to tako nije moglo ići doveka.